међушколско такмичење у читању и писању приказа
ОШТРО ПЕРЦЕ
Исидора Капор
ученица шестог разреда
ОШ „Јелена Ћетковић“
Наталија Радић
ученица петог разреда
ОШ "Иван Милутиновић"
Наталија Радић
ученица петог разреда
ОШ "Иван Милутиновић"
Оштра Перца
Оштро Перце 2012/13.
Награђени радови (други круг)
Писац романа ,,Мрачне тајне Гинкове улице“ је Урош Петровић. Роман је добитник награде Доситејево перо 2012. године што упућује да се овај «роман у загонеткама» веома допао нашим вршњацима. Илустратор књиге је Дејан Мандић, који се заиста потрудио да нам непоновљивим илустрацијама дочара радњу романа и допринесе бољем разумевању текста.
Књига говори о храбрости и виспрености зеленокосе девојчице Марте Смарт, која воли да открива тајне и решава загонетке. Она живи у мистериозној Гинковој улици „треперавих светиљки“ која крије мноштво тајни. Марта се, овом приликом, одлучила на пустоловину, привучена страшним причама које су кружиле о професору Шизлапу и његовим мрачним наумима.
Посебно су је копкала необична правила, по којима у подземље професорове куће, чудне грађевине која крије многе тајне, може ући само онај ко тачно одговори на сва три питања у низу. Испоставило се да су она била лака у односу на оно што ју је очекивало у подруму. Нису је поколебала чак ни злокобна „боцкања“ подземног скитнице.
Марта је свим срцем желела да провери да ли у подруму постоје још веће тајне и какву то „небеску награду“ може да добије онај ко их открије. Погодите како? Па, на прави начин, како то иначе раде паметна и радознала деца, наоружавајући се знањем. Читала је књиге и енциклопедије, које је налазила по запуштеним подрумским библиотекама, у ормарима, на тавану, у тајним преградама делова намештаја. Чак је пронашла белешке једног дечака који је волео загонетке. Причала је и са занимљивим људима, путницима, слушала је приче и упијала знања из разних области, а чак је потражила и савет бабе Араукарије.
Ову књигу бих препоручила младима свих узраста али и одраслима. Ова књига пружа много тога. Поред уживања у лепом и јасном изражају, надахнутим цртежима, сценама од којих и дах застане, читалац може, заједно са главном јунакињом да преиспитује своје способности у решавању загонетки.
„Коме је вештина одгонетања икада помогла у животу? Е па, схватићете једном“, каже писац. А ја додајем : читајући овакве књиге.
Градимир Стојковић је пре свега песник, али је написао и романе Хајдук у Београду, Рат Новаков и мир и др., који, као и овај роман тајанственог наслова, привлачи читаоца својим загонетним смислом. Писац је добитник више књижевних награда, међу којима је и „Вуково перо“, а пет пута добио је и награду “Доситеј”.
Роман "Ја као ти – ти као ја" је прича о деци, школи, породици, другарству и љубави, али у средишту пажње су и неке озбиљне теме, као што су развод родитеља, игре на срећу и несрећна љубав. Овај узбудљиви роман писац је поделио у осам поглавља, који се као клупко прво одмотавају на почетку, па се онда замрсе у средини. Ипак, на крају писац успева да све одмрси и направи срећан крај. Сналажљиве девојчице жељне забаве и “добре форе” главне су јунакиње романа. Откако их је мама родила, прате их озбиљни и неозбиљни проблеми и несташлуци. Индентичне близнакиње – Ана и Јана играју занимљиву игру замене у којој се претварају да су она друга, а том игром су чак једном успеле да преваре и рођену мајку. Међутим, осим физичке сличности, у суштини су потпуно различите. Ана се дружи са дечацима и одлична је у спорту, а Јана је најбољи математичар и “сија знање”, како писац каже.
Градимир Стојковић на свакодневницу гледа очима детета, покушава да је разуме како би се његови јунаци изборили са свим ситуацујама које живот доноси и које често нису лепе. На критички начин писац помиње и неке свакодневне ситуације везане за коцкарницу, неозбиљно понашање наставника, ситне преваре, развод родитеља. Ток радње се често прекида сећањима и размишљањима ликова, која делују помало збуњујуће, као и сам живот. То нам говори да се деца која су јунаци романа суочавају са ситуацујама којима нису дорасла и траже одговоре на њих. О њиховим неспретним и луцкастим покушајима да се сналажљиво провуку кроз детињство тако што глуме некога другог олакшавајући себи одрастање и сазревање писац прича свакодневним и уличним говором.
У игри замене, коју смишљају Ана и Јана, долази до заплета у главама свих ликова око њих, тако да у неким тренуцима ни читаоцу није јасно ко је ко и ко би желео да буде ко? Овај пар занимљивих девојчица среће на крају други пар дечака који играју исту “игру замене”, тако да постају уловљени у сопствену мрежу, а прича добија на расплету. Односи између родитеља се поправљају, а живот наставља да тече својим чудесним током, помало лепим, помало ружним.
Ниси се уплашио? Спреман си да кренеш у авантуру? Онда, идемо заједно. Где је Дванаесто море? Не знам тачно, али држаћемо се Апијевог закона који гласи: "Ако се у било које време крене са било ког места, у било ком правцу, сасвим је извесно да ће се стићи на неко друго, било које место." У почетку врло чудна, неповезана, нејасна и нелогична порука. Временом, постаће ти јаснија.
Тужно је бити сам, бити одбачен, другачији, зато што си другачији. Бити без пријатеља, тих, усамљен. Имати своја места, лепа, бајковита, зачуђујућа. Ипак, ништа не значе када немаш некога са киме би их поделио и заједно уживао у њима. Киа Сибин је имала дванаест година и била је луда. Хм! Зар тако почиње овај роман Игора Коларова "Дванаесто море"? Киа није била луда. Била је посебна, паметна, добра, лепа на свој начин. Носила је црну дугачку сукњу и дедине предратне цокуле. Чудно, на први поглед. Нема сумње у то, али било је потребно потрудити се, упознати праву Киу, завирити дубље, загребати мало по површини, усудити се, без предрасуда. Порцеланске животиње су јој правиле друштво и попуњавале празнину коју је осећала. Држала их је у ковчегу, закључане, али их је често чистила и чувала како би остале неповређене. Убрзо, њен живот се мења. Догађаји се нижу случајно, али сваки доноси нову радост у Киин живот. Упознаје Симону, а бака јој, све чешће, шаље нове, занимљиве фигурице. Сплет догађаја навешће Киу да уради незамисливо, да осети и да, у једном тренутку, подлегне притиску свега што јој се догодило, да заплаче. Дозволићу вам да сами проживите, искусите и препловите ову књигу у свом стилу, да се забавите и уживате у бајковитом свету, баш као ја.
Овај, наизглед, дечји роман ми се стварно свидео. Другачији је, као и ликови у њему. Поучан и занимљив. Прича нам причу, наводећи нас, притом, на путовање, маштом и срцем, на жеље и снове. Свака реченица, надовезујући се на претходну, са собом носи мистерију. Зато је потребно да прочиташ цео роман како би схватио поенту, али његова суштина може бити другачије схваћена, у зависности од читаоца. Књига нам пружа ту слободу. У сваком поглављу, на свакој страни, кроз проживљен дан, пустоловина вешто крије поруку која много тога говори, ако је пронађеш. Ово је књига без мане. Изненађена сам. Динамична прича, занимљива радња, још занимљивији ликови, живописни описи, поруке, идеје и све то зачињено маштом и сновима детета, али и жељама и схватањима одраслих, чини овај роман, чини "Дванаесто море".
Морате га прочитати. Препоручујем га свим узрастима, уз обећање да ћете га, ако сте мали, поново прочитати, размислити и преиспитати се, и видети да ли су се ваша мишљења и ставови променили. До тада, запамтите само: Бајка је ту, испред нас.
''Рекла је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве'', интригантну књигу прожету хумором, написао је наш писац Роберт Такарич, објавио ''Bookland'' и она у ствари представља тајни дневник који пише главна јунакиња Зорица. Роберт Такарич је веома познат писац међу тинејџерима, добитник је награде ''Доситејево перо'' за књигу ''Шест и по најгорих мувања од постанка света''.
Док сам читала ову књигу, осећала сам се као да сам ја јунакиња приче. У једном тренутку сам била напета, а већ у следећем опуштена. У овом роману се ради првенствено о пријатељству и писац нам показује да, шта год да се деси, право пријатељство то увек преживи.
Две другарице, комшинице и главне јунакиње овог романа, Зорица и Марина, су углавном суште супротности, као небо и земља, али ипак на неки начин не могу једна без друге. Када се Маринини отац и маћеха разведу, Марина је растрзана и не зна да ли да оде негде даље да живи с татом или да остане у том крају са маћехом, или како је девојчице зову, вештачком мајком. На крају некако успева да превари родитеље и неко време живи код Зорице без њиховог знања. Две другарице спавају у једном кревету, заједно вечерају, па чак и беже на концерт ''Пилота'' усред ноћи. Али обе се потајно питају да ли ће све испасти како треба...
Зорица је у овом роману, као главни јунак, превише добра и попустљива према Марини и другима и то јој понекад прави проблеме. Заправо је понекад све што она жели да буде вољена, примећена и у центру пажње, али јој то не успева увек за руком. Она жели да постане писац и јако ми је симпатично када на крају односи свој дневник свим наставницима у школи да га прочитају и дају јој своје мишљење.
Књига је релативно кратка, са великим словима и пар илустрација, али је писац у Зоричино име ипак успео да опише око годину дана дешавања.
Ова књига ми се пуно допада и по мом укусу је, али имам једну замерку. Мислим да су реченице током целе књиге биле некако превише лаке за читање и брзоплете, а на неким местима и неповезане. У потпуности разумем да је то њен дневник у коме она пише разне, неповезане ствари и своја осећања и да их, на неки начин, само и она разуме, али то је лоше ако то чита неко, као ја, на пример. Може доста да збуни читаоца. Такође, мислим да је мало нереално то да Марина живи код Зорице, а њени родитељи не схвате да не живи ни код једног од њих. Али, све у свему, ово је добра књига и топло бих је препоручила својим пријатељима.
Дуња Плазонић
ученица осмог разреда
ОШ "Ратко Митровић"
Дуња Бубало
ученица седмог разреда
ОШ „Дринка Павловић"
Храбра Перца
Ања Динић и Јана Љиљак
ученице петог разреда из ОШ „Франце Прешерн“
Роман Уроша Петровића „Мистерије Гинкове улице“ говори о зеленокосој девојчици Марти која живи у необичној улици, Гинковој улици. Марта има необичан хоби – воли да открива тајне и решава мистерије.
Роман је подељен у два дела. У првом делу књиге се говори о мистеријама које Марта истражује, док у другом делу књиге сазнајемо како је Марта решила разне мистерије. Писац нас на тај начин увлачи у мистику, тајну. Тако у нама буди радозналост и потпирује нестрпљивост, неизвесност. Сама чињеница да се радња романа дешава у Гинковој улици, улици ограђеној шумом, улици која је у облику круга и из које нема излаза делује помало застрашујуће, а ту су и посве необични ликови: Марта Смарт (енг. Smart значи паметан) која је чудна, али и знатижељна, храбра, неустрашива, затим њена још чуднија баба која је обузета враџбинама, или необични заставник Федор – капетан брода који не зна да плива, или Венегор, Мартин друг који је потпуно збуњен и наиван, па, затим булдог Јанг, пас чувар Гинкове улице и веома добар Мартин пријатељ. Све је у књизи мистично, мистериозно, као што и сам наслов каже.
Ово је необична књига у форми са којом се раније нисмо сусретале. Она садржи 31 мистерију. Први део био је лакши за читање, али други део је замарао и стварао проблеме. Напор је стварала чињеница да смо велики део времена провеле испред огледала како би сазнале решење разних Мартиних мистерија. Такво читање је било веома напорно. Ако је писац хтео да у нама пробуди знатижељу за мистеријама, мислимо да није одабрао прави начин. Можда је у питању лењост, или навика да се књиге читају у топлој соби, удобној фотељи уз неку тиху музику у позадини, да књиге опуштају и одмарају, ова књига, на жалост, то осећање код нас није задовољила.
Нина Илић
ученица петог разреда из ОШ “Милорад Мића Марковић“
И ја сам, верујем, као и сви остали који су узели ову књигу прво помислила: „О не! Још једна књига са чудовиштима, ванземаљцима или слично! Девојчица са зеленом косом? Ма дај! Мистерије, тајне? Само не то!“ И онда се једва намолиш да кренеш да читаш, прођеш првих двадесетак страница а затим и целу књигу, па схватиш да ниси био у праву. Мистерије, тајне и загонетке нису увек тако досадне. Поготово када их и сам решаваш. Главна јунакиња Марта Смарт и ја покушале смо да решимо мноштво загонетки. Наравно њој је то баш ишло од руке, док сам ја окретала последње странице у потрази за решењем. То ми се највише допало у књизи. Баш то што решења нису дата одмах после питања ме је наводило на размишљање. Кад не бих успела да решим загонетку, што би било скоро увек, била бих љубоморна на главну јунакињу. Погледала бих решење а онда бих се тешила: „Ма знала сам ја то“, иако нисам.
Али, уживала сам у илустрацијама, видела Марту пред собом и сад ми се чини да је зелена баш права боја косе. Као у неком стрип-филм-фантастичном-документарцу путовала сам кроз Гинкову улицу и упознавала њене становнике и доживела чудесне авантуре.
Радња се одвија, као што наслов књиге каже, у Гинковој улици, мада Марта време углавном проводи у подруму професора Шизлапа „мозгајући“. Ту сусреће професоровог сина са којим ће га, по изласку из подрума, после дужег времена спојити. Као награду за успешну мисију од професора ће добити предивну летелицу са којом ће касније моћи да путује.
Мислим да ће ова књига више привући дечаке него девојчице, знам из поузданих извора, јер док сам читала приметила сам да мој брат потајно узима књигу и чита, док моје другарице нису биле заинтересоване. А ја бих баш тим другарицама препоручила да се придржавају правила „Не суди књизи по корицама“, јер ћеш тако прескочити најлепше књиге.
Марко Ракић
ученик шестог разреда ОШ ,,Коста Ђукић“
Роман Градимира Стојковића „Ја као ти, ти као ја“ води нас кроз дечје авантуре. Тежи да нам представи догађаје из свакодневног живота двеју девојчица на најзабавнији начин. Приповедач о догађајима говори у трећем лицу, али не да би се од тих догађаја удаљио, него баш напротив – да би могао да нас обавести о свему што је видео и чуо.
Свака целина је написана интересантно, тако да је веома тешко прекинути читање. Спретни приповедач нас саме тако „увлачи“ у причу, па нам се често чини да се и ми налазимо у ситуацији о којој читамо. Све целине су међусобно повезане, али су некако „с брда, с дола“. Док се један заплет не заврши, почну најмање два нова, тако да понекад заборавимо шта се заправо дешава.
Фабула је богата. Сваки догађај се развија у посебну причу, а приче су међусобно повезане. На неки начин су те приче и мистериозне, јер се током читања навикнемо да се догађаји нижу сасвим супротно од наших очекивања.То се најбоље види на самом крају, када сазнамо да Влајко има брата близанца и да се Влајков отац и Анина и Јанина мајка воле. Потпуно је природно што оваква изненађења држе пажњу читалаца. Занимљива је и реакција деце – јунака романа – на догађаје о којима је реч; трудећи се да се са истином суоче, они сами себи олакшавају тако што ново сазнање деле са другарима. Главна тема је често запостављена због приповедања о споредним догађајима.
Стил писања је упечатљив. Све је јасно и реално, нема превише описа (што ми се свиђа), а понекад се употребљава и жаргонски речник како би атмосфера била упечатљивије представљена читаоцу. Допада ми се како је писац дочарао догађаје данашњице.
Ова књига има и још једну функцију – да нас научи да учимо из туђих грешака тако што ћемо „постати“ они који праве грешке. То несвесно чинимо током анализе дела. Уместо јасне поуке, писац нам оставља могућност да сами изаберемо. На пример, кад деца подигну лажну узбуну око човека са ножем и оцрне га пре него било шта провере, па схвате да су окривили невиног човека. Уз то се јавља и последица у виду пролазног страха од спољашњег света. Читајући, ми процењујемо шта је добро, а шта не и тако учимо.
Ликови романа су ме одушевили. Писац се потрудио у приказу карактера ликова. Физички изглед скоро да нам није био ни потребан, јер су сви ликови толико добро описани да ми, не знајући ни најмањи детаљ о њиховом изгледу, можемо да их заменимо.
Међутим, усуђујем се да нађем и мане овом роману. Због силних заплета често заборавимо на неки догађај, а у појединим ситуацијама се тај догађај и не заврши. На самом почетку Ана, Јана и Мики треба да иду у „селендру“. Ту је писац почео да описује јунакиње, Ану и Јану, а онда се до краја “селендра“ и одлазак више не помињу. Искрено мислим да већина догађаја није потребна, јер главна тема књиге треба да буде скуп од три спректакуларна несвакидашња догађаја који ће издвојити роман од осталих романа, а сви остали догађаји треба да се „концентришу“ око њих, и да, док се не заврше два, не почне трећи.
Књига није савршена, тешко бих је могао издвојити од других које сам прочитао, али није ни лоша. Свакако је успела да ме заинтересује и да ми пробуди осећања, мада она нису дуго потрајала. Нисам успео да пронађем то по чему бих овај роман издвојио од осталих. Стога бих га препоручио само онима који желе да се забаве, али не и онима који очекују оргиналност, креативност и потпуно одушевљење.
Жарко Бабић
ученик шестог разреда из ОШ "Милан Илић Чича"
Искрено и нисам прочитао пуно књига. Обично се све сводило на лектире које, када их прочиташ, не осећаш се задовољно.
Немају причу коју би ми стварно разумели. Након читања добијеш сасвим другачији утисак. Tо сам тек сад схватио и у томе ми је веома помогла ова књига.
У роману "Ја као ти – ти као ја“ најбоље проналазиш себе, као да ти се јавља да би и сам некад могао да се нађеш у оваквој ситуацији. У томе нам је помогао писац Градимир Стојковић књигом коју кад прочиташ дуго памтиш користећи изразе које ми користимо у свакодневном животу. Често писци када пишу романе пишу као да се сви ликови ,,супер“ изражавају, али он се није суздржавао и тиме још додатно учинио да нам роман буде забаван и поред његове занимљиве приче.
Сама идеја да се у роману ради о две девојчице близнакиње које нико осим њиховог брата не препознаје, била је добра, али када је на њу додао део како оне смишљају смицалице за остале, била је савршена. Онда се појављује Влајко који се заљубио у Ану и тада почиње забава. Многе смицалице које су оне смишљале другима занимљиве су јер их изводе вешто.
Роман ,,Ја као ти – ти као ја“ је оставио утисак на мене. Све те смицалице и шале увеле су ме у неки свет који не може свако да прикаже ни речима, а камо ли писаном формом у облику романа. Ова књига је у ствари комбинација љубавног, забавног и авантуристичког романа, јер увек нестрпљиво чекаш да чујеш наставак. Док сам читао ову књигу слике су биле толико јасне да сам могао да их замислим. Осећај је био као да гледамо серију, само што је ово још забавније јер је сами замишљамо како ми желимо. Једино што ми понекад засмета је то што се од много ликова изгубиш и заборавиш причу док се не расплете.
Када би неко од деце видео ову књигу и, на пример, књигу од триста страна, наравно да би се пре определио за ову и на крају би видео да свакако није погрешио. Мислим да би ова књига пробудила у некима страст за читањем и зато бих је свима препоручио. Ако желите луду забаву на неколико сати, ова књига ће вас одушевити.
Давид Видић
ученик седмог разреда ОШ "Павле Савић"
Као што и сам роман „Рекла је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве“ Роберта Такарича има помало необичан назив, тако је и пријатељство две другарице у њему описано мало неуобичајено, а ипак лепо и весело. Иако се њихово пријатељство чини сасвим обично и свакодневно, писац успева да нам дочара јединственост и лепоту једног дружења.
За разлику од својих вршњака који слушају неки нови талас музике, њих две одрастају уз нежне и романтичне звуке групе Пилоти. И док њихови другари сматрају да су Пилоти ,,оut" (нешто лоше, ниско), њих две, не обазирујући се на коментаре, успевају да остану своје и другачије. Њихова јединственост се огледа у томе што нису, као већина данашње омладине зависне од Интернета. То је у данашње време чудно, колико су нове генерације опседнуте и зависне од Фејсбука и игрица, да постају део тог виртуелног света. Ова књига нас самим тим доводи у размишљање, колико тога губимо, а да нисмо ни свесни. И таман кад помислих да ли је могуће овакво пријатељство, писац ме врати у реалност. Као и у сваком пријатељству, тако и у овом, има дана када се мишљења разилазе и дође до препирке и свако одлази на своју страну. Међутим, познато нам је да су права пријатељства вечна и да и прави пријатељ може понекад да буде себичан и да погреши, али исто тако и да се извини, јер прави пријатељ је увек ту.
Ову књигу бих свакако свима препоручио јер поред тога што поседује све елементе доброг правог романа, показује и колико се друштво променило.
Јана Баљак и Милица Ђоковић
ученице осмог разреда ОШ „Дринка Павловић“
„Дванаесто море је бајка, али не она класична какву сви познајемо, већ бајка која у поднаслову носи свет Кие Сибин“.
Ово је реченица која стоји на корицама књиге “Дванаесто море” Игора Коларова и ово је нешто што ћете схватити тек када је прочитате јер ова бајка представља врло реалан свет око нас, само из угла не баш обичне девојчице. У овој бајци нема вила, змајева и осталих митских бића, нити почиње са “Иза седам мора и седам гора…”, али ипак постоји доза магије која је чини бајковитом. Обе смо књигу прочитале у даху, јер ушавши једном у необичан свет главне јунакиње тешко је изаћи чак и након читања.
Запитале смо се о оној правој суштини и вредностима живота. Ово је заправо, прича о пријатељству, одрастању, бујној машти, оним малим лепим стварима које нас чине срећним и које нас покрећу, али и о несигурности, незаштићености и дечијем погледу на велики свет. Такође се говори и о увек актуелној теми као што је различитост. Сигурне смо да свака особа на овом свету има у себи скривену Киу, неки свој унутрашњи кутак у коме машта и ствара.
Књига која се на први поглед свакоме може учинити детињасто, чак и мало блесаво, у тренутку, док прелиставамо странице, добија дубљи смисао. Писац као да нам је ставио ружичасте наочаре, неку врсту зида, натеравши нас да заронимо у неке од ствари на овом свету којих се плашимо, првенствено када размишљамо о одрастању. Свет одраслих никада није деловао ближе малој девојчици.
Сваки део ове књиге, свака фраза има посебан значај. Стил писања, такође је неуобичајен, са кратким и јасним реченицама и поглављима која су понекад - само једна реченица.Свака Киина тајна може да буде и тајна свих читалаца и то је оно што ову књигу чини посебном. С друге стране, сматрамо да роман не може свако да разуме, а и да свако може другачије да га тумачи. Велика вероватноћа је да би већина наших вршњака у старту одустала од читања. Зато ову књигу не бисмо препоручиле свакоме.
Теодора Бабић
ученица осмог разреда ОШ ,,Милан Илић Чича“
„Дванаесто море“ Игора Коларова је нешто другачије од свега што сам читала. Какви год да су догађаји у књигама, оне увек носе неки закључак, поруку. Испрва нисам схватила поруку ове.
Током читања ишчекивала сам неки ,,велики расплет“ пошто књига почиње на занимљив и чудан начин. Међутим, она до самог краја остаје при свом карактеристичном саставу. Неки би је одмах протумачили као несхватљиву, можда због неких делова где треба убацити машту и дубље размишљање да би их схватио. Можда због тога што се у њој не говори о веселом свету, авантурама и љубави. Можда јер говори о девојчици која је другачија, девојчици чији је свет тужан и неизобличен. Она је несхваћена од стране других. Она је несхваћена од стране себе, не разуме своју сврху и нема циљ. Воли тишину и напуштена места јер се ту једино на неки начин проналази. Али ја сматрам да је та књига, као и свака, уникат и да је због благе различитости не треба одбацити, јер нас она тера да размишљамо док читамо и да покушамо да схватимо девојчицу. Све време се говори о томе како је она посебна. Књига води ка томе да је та девојчица схватила да поред себе има пријатељицу која јој је на неки начин слична иако су по особинама различите и да је, у ствари, та пријатељица оно што јој значи. Игор Коларов је књигу учинио тајанственом и занимљивом баш захваљујући особинама лика, али и неким порукама које су том лику послате од стране других. Заправо је у књизи већина тих ликова, оних са којима се девојчица сретала, неуобичајена. Сваки је на свој начин посебан: професор чији се идентитет не зна до самог краја, два откачена пријатеља од којих је један патуљак а други луталица који се ослања на глас замишљеног учитеља и мудраца и не заборавимо њиховог пса. Такође чудна фигура усамљеног тигра која је дошла ниоткуда, а касније још једна.
Замерка би била можда то што када на крају читања књиге сагледамо целу причу и све догађаје, схватамо да се заправо она на неки начин не завршава и да се не може одредити сврха кључног догађаја. Али нам зато цело читање прође у узбуђењу и ишчекивању. Закључујем да је писац хтео да читаоцима остави да сами скују крај како желе. То има смисла, ипак је Анг е Сол рекао: ,,Свака прича почиње пре свог почетка, а кад једном почне, више се не завршава.“
Александра Марић
ученица петог разреда ОШ „Вук Караџић“
Урош Петровић пише за децу и младе и својим делима помера границе у савременој српској литератури. Његова дела су препуна пустоловина, али не било каквих, оне су застрашујуће и чудесне. Моји вршњаци врло радо читају његове књиге, а то доказује и награда „Доситејево перо“ коју је добио од дечјег жирија 2011. године.
Да будем искрена, а морам, јер сигурно постоји неко сличан мени, па бих волела да се управо њима обратим. Мој први сусрет са књигом „Мрачне тајне Гинкове улице“ није био препун одушевљења. Поглед на корице, суморне боје наслова, реч „мрачне“ – све је то у мени изазивало неко нелагодно осећање. Волим веселе боје, слушам и свирам веселу и нежну музику. Погледала сам кратки опис садржаја на полеђини и рекла: „О, не, ово дефинитивно није књига за мене“. На мамин наговор почела сам да је читам и прва загонетка заголицала је моју радозналост.
Почело је моје дружење са главном јунакињом овог узбудљивог и загонетног романа. Зеленокоса, самим тим већ посебна, Марта Смарт живи у необичној Гинковој улици и има необичан хоби да открива тајне и решава мистерије. Марта даје себи тежак задатак: да открије тајне које још нико успео није. Креће у на први поглед немогућу мисију да открије шта се крије у мрачним хопдницима подрума тајанственог професора Шизлапа. На том свом путу среће се са разним препрекама у виду загонетки. Читаоци заједно с њом покушавају да нађу решења и излаз из мрачног подземља. Понекада ће читаоци добро да размисле, ако уопште пронађу решење за разлику од мудре и сналажљиве Марте. Тако прелазећи све теже нивое долази до излаза и открива тајну коју још нико није открио. Оно што ми се свиђа је што је писац оставио задатак читаоцима да ту тајну сами открију, јер за њу не постоји одговор у књизи. Књига је препуна илустрација које помажу у решавању. Оно што одликује Марту Смарт, а уједно је и порука ове књиге, је упорност, вера у себе и мудрост која се увек исплати. То је оно што ће помоћи и вама док читате ову књигу да дођете до открића мрачне тајне која се крије ту негде међу редовима.
Топло бих вам препоручила ову књигу, јер бих се силно покајала да је нисам прочитала. И ми нежна бића можемо се упустити понекада у мистериозне авантуре. Још једно се показала тачна изрека: „Не суди по корицама, сачекај да видиш шта је унутра“.
Ања Цветковић
ученица петог разреда ОШ "Франце Прешерн"
Роман Уроша Петровића „Мистерије Гинкове улице“ је роман у загонеткама. То је роман који омогућава читаоцима да постану детективи и реше мистерије. Да би књига читаоцу била занимљива, он мора да се потруди да реши мистерије које на први поглед изгледају нерешиво.
Читајући прве странице, долазила сам у искушење да не читам књигу даље. Била сам љута, изнервирана. Ипак, копкало ме то тајно решење и када бих дошла до циља, смејала би се самој себи и настављала бих даље. Признајем, овај роман нисам читала лежерно, опуштено, у даху. Требало је да натерам себе на читање, па на размишљање, али суштина је да сам се после сваког корака у решавању мистерија осећала прелепо, била сам, у сопственим очима, сама себи некако битна, велика, паметна, осећала сам се као детектив.
Зеленокоса девојчица Марта ме повела у раскошни свет мистерија. Ето, и ви се, вероватно, питате каква је то девојчица зелене косе? И ја сам се чудила, смејала, мрштила и питала, а онда сам открила да боја њене косе потиче од рецепта њене баке у којој је коришћен гинков лист! Гинков лист – хм, мистериозно и необично, зар не?
Марта се доста разликује од осталих девојчица. Њу не занимају шминка и мода. Она више воли да користи лупу, компас и остале детективске алатке. У решавању мистерија, њој помажу Лукајин и Луција, што носи још једну важну поруку коју писац индиректно саопштава својим читаоцима, а то је важност другарства. Радња се дешава у Гинковој улици, мада смо ми, захваљујући њеним становницима, пропутовали цео свет.
Ако мислите да читате овај роман, не смете се плашити мрака, духова и паукова. Са искуством које сам стекла читајући ову књигу, могу је препоручити свима, јер ће тако засигурно закорачити у улицу треперавих светиљки и скровитих кутака.
Лука Зороје
ученик петог разреда ОШ „Милан Илић Чича“
Књигу ,,Мрачне тајне Гинкове улице“ написао је Урош Петровић. Никада раније нисам чуо за овог писца, али је ово била добра прилика да се упознам са неким његовим делом. Писац Урош Петровић је председник Mенсе. Роман је о авантурама за којe не треба вештина руковања мачем, нити познавање борилачких вештина, већ знање. Мислим да би се и другој деци веома допала ова књига јер се у њој налази много мистерија, загонетки и мрачних тајни. Када сам прочитао ову књигу упитао сам се: "Какве ме тек мистерије очекују у другим књигама?“
У роману се ради o томе како једна девојчица Марта пролази кроз много мистерија, загонетки и мрачних тајни. Та девојчица Марта је главни лик. Приметио сам да је презиме те девојчице Марте Смарт, што на енглеском значи паметан, а та девојчица је у ствари паметна што има значење њеног презимена. Место дешавања је код професора Шизлапа (у његовој кући и у његовом подземљу). То место је јако чудно, јер је необично да главни лик буде у подземљу, али тамо се налази много мистерија. Професор прави низ загонетки које су све теже и страшније. То су мрачне тајне подземног скитнице, дрвеног крста, велике лупе, неживог путника и много других мистерија. Свиђа ми се што сам учествовао у читању ове књиге, и волео бих да нам у школи дају неке мистерије, па да ми пробамо да одговоримо и научимо нешто ново.
Мислим да је ова књига веома поучна за децу и све ми се свиђа у њој, јер ја волим да решавам мистерије. Из ове књиге научио сам да деца треба да читају, а не само да седе за компјутером и да се не треба плашити проблема (мрачни ходници куће), већ размишљати и решавати (изаћи на светлост дана), а то можемо читањем, учењем и размишљањем. Ову књигу бих препоручио свим својим другарима да прочитају. Мислим да ће следећа књига Уроша Петровића бити боља, ако не, онда иста као ова.
Талентована Перца
Мила Терзић
ученица шестог разреда ОШ „Ратко Митровић“
У последње време приметила сам да се савремени дечји писци кроз књигу враћају у тинејџерске дане. По самом наслову романа " Ја као ти - ти као ја'' Градимира Стојковића могла сам да претпоставим да се ради о близнакињама које су истог изгледа. Баш то им даје могућност да праве занимљиве животне ситуације и шале се на туђ рачун.
Ана и Јана, главне јунакиње романа, иако физички исте, различите су нарави. Живе са млађим братом Микијем и мамом Олгом којој није лако са њима јер су често несташне. Ту су њихови другари који допуњују њихову животну причу. Оне и њихови другари су наши вршњаци и њихови животи врве од авантура. Заменом идентитета Ана и Јана понекад упадају у ситуације које нису могле ни да замисле. Тако се десило у „случају Влајко“. Желећи да се нашале на његов рачун и саме бивају надмудрене. На крају приче се све разоткрива и сви остају срећни.
По мом мишљењу роман говори о томе да пријатељство, породица и добро расположење чине живот незаборавним. Препоручила бих ову књигу свима онима који сматрају да баш ове три ствари чине наше животе вредним живљења. Уз низ духовитих и занимљивих ситуација уживаће у читању.
Исидора Бабић
ученица шестог разреда ОШ „Милорад Мића Марковић“
Роман Градимира Стојковића „Ја као ти, ти као ја“ интересантан је једнако од наслова до самог краја, највише можда због пишчеве одлуке да његови јунаци буду наши вршњаци, а уз то долази и несвакидашња ситуација да су главни ликови заправо четворо близанаца.
У првом плану су близнакиње Ана и Јана, физички идентичне, а заправо јако различите. Некоме ће се више допасти Ана, мирна и вредна, марљива, повучена и стидљива, а неког ће очарати Јана, темпераментнија, али понекад површна и спремна да превари, одглуми, да се поигра са емоцијама, чак и оних које воли.
Најзанимљивије странице романа везане су управо за ситуације у којима сестре користе своју невероватну сличност и уживају у ситним подвалама захваљујући замени идентитета. То су и сегменти који носе највише хумора у делу, а жртве су сви из окружења несташних девојчица: другари, наставници, па чак и њихова мајка. До заплета долази када се на тај начин поиграју са дечаком Влајком, који се заљуби у једну сестру, а затим проводи своје слатке тренутке у друштву друге и не слутећи да је обманут.
Ове занимљиве авантурице одвијају се у школи или по крају града где јунаци живе. Језик у роману је врло уверљив, препун израза и особености које користе основци, па су дијалози живи и са препознатљивим жаргоном и фразама које негују млади данашњег времена и у нашим крајевима. Све су то елементи који држе пажњу читалаца и везују нас за актере приче. Врхунац је свакако пишчева „доскочица“ главним јунакињама где наше креаторке малих превара и подвала на крају постају жртве сопствене игре, јер се на сцени појављује Влајков идентични брат Рајко који разоткрива подвале сестара и показује им колико је ружан осећај кад си преварен и да то што је за нас игра некоме може дубоко повредити осећања и нанети бол.
У том смислу овај роман нас тера да размишљамо о својим поступцима и учи нас колико је важно у свему пронаћи праву меру да бисмо уживали у животу, а истовремено имали и праве пријатеље.
Милош Јокић
ученик седмог разреда ОШ "Јелена Ћетковић"
Дум, бум! Упс! Извините у мојој глави се још чују гитаре и бубњеви, а после овако добре књиге, како и неће. Вероватно се питате о каквим бубњевима и гитарама је реч?! Сматрам да је писац на симпатичан начин кроз своју књигу "Рекла је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве" представио бриге у глави сваког тинејџера: музика, љубав, пољупци и мање-више школа. Овај роман такође може бити добар водич кроз живот тинејџера, који прожимају осећања љубави, радости, а помало и туге.
Мислим да је писац омогућио старијим особама да се кроз књигу “подмладе“, односно да се врате у своје најбоље тинејџерске дане. Порука које се јасно може извући из романа је јасна и говори нам да су живот и младост само једни и да их треба искористити на најбољи могући начин. Као доказ за то служи и занимљив интервју са мегазвездом Елвисом Прислијем, коме је највећа жеља да само још једном има четрнаест година и само на један дан.
Књига је интересантна и до краја држи пажњу читаоца. Многи би рекли да је намењена тинејџерима, али, ипак, требало би се запитати да ли тинејџерима треба подсећање на део живота који управо живе? Можда је ипак прикладнија за неког ко је заборавио узбудљиве тренутке у којима срце почиње да лупа брже, а речи једноставно не могу да изађу напоље. Сматрам да би у њој уживали и старији, они чији су дани младости одавно прошли.
Ма колико се ми отимали да будемо одрасли и ма колико бежали од родитеља мислећи да су они смор, увек се вратимо и схватимо колико нам недостаје одлазак на базен и колику смо срећни кад добијемо сладолед на штапићу. Кога брига колико имате година ако сте млади у души?! Овај роман је врло интересантан, узбудљив и духовит и због тога бих га сваком препоручио, али стварно.
Књига Игора Коларова маштовито и са пуно загонетки описује живот несхваћених, и као и Малог принца могу је читати само они који су деца у души, чисти и неискварени, а не они пуни предрасуда. Треба имати маште и стрпљења како би се у потпуности разумео неко као Киин саветник Анг-Е Сол, који је „као једрењак који плови не додирујући воду“ и његову тврдњу да "свака прича почиње пре свог почетка, и кад једном почне више се не завршава". Слажем се са њим да свака прича почиње у нама самима и сигурна сам да свако на свету има предмет који му је важнији од злата и сребра, јер га подсећа на неки срећан тренутак у животу, особу које више нема или на неки животни успех. За Киу такво значење има порцеланска фигура сибирских безимених тигрова.
Киа је по много чему различита од других. Чита енциклопедије, носи дедине прастаре цокуле, дугу црну сукњу и никада никоме, осим Симони, није показала косу. Само се њој и поверавала. Али, најчуднија ствар је то што никада није плакала. Симона је, пак, повучена, крхка, љубазна и "као велика непозната земља коју треба истражити". Како онда могу да кажем да су тако различите девојчице толико исте? Међутим, некад је довољна само једна ствар да повеже две особе, а ако је веза довољно јака, држаће их заједно ме где биле. Можете онда замислити Киино изненађење када сазна да је Симона тешко болесна и да смрт лебди над њом чекајући погодан тренутак да нападне! Пошто је Симона своју другарицу доживљавала као анђела, није могла да не помисли да "анђео не може да живи без онога коме је анђео“. Чак ни луди анђео као што је она.
Ову књигу не препоручујем свима, јер је многи неће схватити. Књига је писана за мало људи и искрено ми је жао оних који су ускраћени тог задовољства.
Олга Сарић
ученица осмог разреда ОШ „Јелена Ћетковић“
Читајући Дванаесто море Игора Коларова схватила сам да он не само што пише о животу помало необичне Кие Сибин, већ и о животима свих нас. Сви се разликујемо у мањој или већој мери, али свако пре или касније нађе особу која му је слична и која га разуме. Књига је писана тако да читалац на свакој страни мора застати и размислити, јер ако му и најмања ситница промакне, лако можете превидети поруку. У овој књизи лепоту могу пронаћи једино дубокоумни људи који "живе живот", а не они који време проводе испред екрана рачунара.