међушколско такмичење у читању и писању приказа
ОШТРО ПЕРЦЕ
Оштро Перце 2012/13.
Књигу ,,Овако је то било” написао је наш савремени писац за децу Бранко Стевановић. У књизи се налази двадесет осам кратких прича. Дивне илустрације обогаћују сваку причу и чине да њихов доживљај буде потпунији.
Свака прича је посебна и јединствена, али оно што их повезује у једну целину је њихова заједничка тема, а то је детињство. Писац ових занимљивих прича и главни јунак у њима, обраћа се лично читаоцу, говори му своје тајне и дели своје мисли са њим. Обраћајући се читаоцу лично, писац као да жели да створи блискост између свог читаоца и књиге. У овим причама веома ме је изненадио начин на који писац пише о свом детињству. Он пише на веома необичан начин. Уведе нас у причу и одједном стане. Не заврши је, већ нас оставља да размишљамо.
Прича која је на мене оставила најлепши утисак је ,,Прича из ормара”. Главни јунаци ове приче су писац и паук. Паук, својим досађивањем, смета Бранку да напише причу. Бранко одлази у ормар како би успео да заврши причу. После неког времена, писац и паук се срећу, а паук саветује писца да почне да пише песме и да се мане прича.
Ова прича ми се веома допала зато што писац у њој дочарава своју љубав према писању. Поука приче је да не одустајемо од онога што волимо, што нам је писац показао на свом примеру. Он није одустао од своје жеље да напише причу, па макар и у ормару.
Оно што ми се допало у књизи је тема ових прича и начин на који их је писац писао. Такође ми се свиђа што се писац лично обраћа читаоцу. Књига је занимљива и јако поучна. На грешкама главног јунака можемо учити и из њих извући поуке.
Књигу ,,Овако је то било” топло препоручијем свим својим вршњацима, а и оним старијим, који желе да уживају читајући ове дивне приче, али и да се врате у најлепши период живота, у период детињства.
Милица Милојевић из ОШ „Коста Ђукић“ - Оштро Перце
„Овако је то било“ је занимљива збирка прича Бранка Стевановића. Као што писац наглашава на почетку чини се да приче и јесу недоказане. Недоказане, зато што у свакој покушава да напише причу и кроз тај покушај у томе и успе. Све приче су кратке, сажете и јасне. Теме су разноразне: шта траже дечаци у библиотеци, да ли верујеш да постоји дека који лети, да ли је могуће да патуљци (људићи) живе у крошњама дрвећа и сл.
У причи "Бубалица" се проналазим. Проналазимо се било када одговарамо у школи, било када радимо домаћи код куће. Покушавамо да све што радимо одрадимо без тешке анализе и потпуно скратимо да би нам остало што више времена за игру и забаву. Препознајемо се у ликовима и у радњи. Приче нам показују колико имамо заједничког. Некада себи задајемо задатке па постајемо и детективи, умишљамо да људи познају језик животиња као у причи "Случај теткице Софије", улазимо у нове светове у „Подводној причи“, сећамо се драгих људи у „Елвири“, истражујемо истине у причи „Да ли Деда Мраз постоји“ и тако редом. Прича која се мени највише свидела је „Таванска прича“. Читајући, препознала сам себе и сетила се свог одласка на таван бакине куће где сам уронила у свет прошлости.
Ову књигу сам прочитала „у даху" јер су приче кратке, јасне и "вуку" у следећу. Захваљујући овим причама научила сам да се сви мењамо и кроз читање сазнајемо о себи и другима.
Маша Младеновић из ОШ "Ратко Митровић" - Талентовано Перце
Књига „Овако је то било“ ми се баш свидела. Толико ми се свидела да сам препоручио својој тетки да прочита, јер је она много волела српски и волела је да чита.
Док је она читала, у међувремену сам покушао да нађем нешто о писцу. Писац се зове Бранко Стевановић. Он је рођен 1966. године у Бачкој Тополи. Одрастао је на Криваји и у Севојну, а живи у Београду. Када је тетка прочитала, она и ја смо почели да разговарамо о књизи.
„Да ли ти се допала ова књига“, упитао сам тетку?
„Да, допада ми се“, рече тетка, „ова књига ме подсећа на моје детињство. Шта ти мислиш о томе?“
„Мислим да је такво детињство и моје. Имам утисак као да се писац обраћа мени лично. Због тога ми се ова књига много допала. Али, да ли је свачије детињство исто“, запитао сам се, „да ли сва деца размишљају о другарству, љубави и игрању?“ Ова књига је пуна дечјих тајни које чувамо заувек.
„Да, свако дете има исто детињство.“, одговори тетка.
Док сам читао ову књигу осећао сам се као да упадам у бескрајан свет маште и снова. Неке приче су биле смешне.
„Добро, сада ми реци, да ли има нешто у овој књизи што ти се не свиђа?“, упита ме тетка.
„Нема, у овој књизи су описане само добре ствари. Једна од прича у књизи која ми се највише свидела је „Скоро сасвим обична мачка“ јер је смешна. Имао сам утисак да сам ја баш тај дечак који не може да сакрије своју тајну.“, рекох тетки.
Приче из ове књиге ћу дуго памтити јер ме подсећају на моје детињство. Мислим да нико нема овако добро детињство као што имам ја.
Лука Зороје из ОШ "Милан Илић Чича" - Талентовано Перце
Књига “Овако је то било“ Бранка Стевановића садржи краће или дуже приче писане на основу пишчевог сећања на детињство.
Оно што ми се највише допада јесте да су приче обогаћене искуством савременог детета, као што сам ја, а у неким стварима садрже одређену дозу фантастике. Главни јунак готово свих прича је сам писац. Он у књизи не ниже класичне приче, појаве и ликове, већ је све необично. Готово у свакој причи писац се поиграва радњом, ликовима. У неким причама труди се да увуче и мене као читаоца коме се обраћа и жели да ме заинтересује за текст као у причи “Ову причу не дам ником“. Као тера ме од приче, жели да је задржи само за себе, али у ствари жели да ме заинтересује да прочитам причу. „Дечаци из библиотеке” је прича о примерним дечацима који воле библиотеку и који тамо остају читав живот тако што су у библиотеци њихове књиге. У причи “Слово о речима” расправља о чудним речима где сам открила нове речи какве су полиндром и анаграм. А већ у другој причи “Бекство “ писац прича о себи када је бежао од куће све док није огладнео и вратио се. Од тада “бежи само у себи”. „Дремеж“, „Таванске приче“, „Јутарње џивцирање“, „Случај теткице Софије“ су неке од најнежнијих прича. У “Помахниталој причи“ писац нам открива своју способности да разговара са причом и да нас заинтересује својом духовитошћу - нешто као немушти језик теткице Софије.
Књигу препоручујем јер писац верује у будућност литературе за децу. За све оне којима су досадиле класичне приче и воле да маштају, мислим да ће књига бити јако интересантна. А за све оне који воле да пишу песме, приче или цртају, као у причи “О дечаку и цртежима”, нека покушају - можда се у њима крије талентовани уметник.
Ана Илић из ОШ "Вук Караџић" - Талентовано Перце
Већ прва прича у књизи „Овако је то било“ Бранка Стевановића измамила ми је осмех. У причама се говори углавном о детињству писца и како је он волео да пише. Његова судбина је да буде писац.
У свим причама писац је духовит:
„Ма, каква је ово глупост од наслова? Шта ће дечаци у библиотеци? Добро, може и то, али само ако су уштогљени или њањави.“ (Дечаци из библиотеке)
„Била, тако, једна прича, која се, пре него што је настала, посвађала са писцем.“ (Прича без иког свог)
„Имао сам три и по године када сам први пут побегао од куће. Да нисам огладнео, догурао бих далеко.“ (Бекство)
„Мени није потребан будилник. Буди ме врабац Џивадин.“ (Јутарње џивцирање)
Наравно, ови цитати су ту да заголицају радозналост читалаца. Сигурна сам да ће и вама, када их прочитате, измамити осмех. Има таквих прича још много, много. У свакој причи, сем што је писац хтео да нас насмеје, налази се порука нама, читаоцима: да више читамо, да пробамо да пишемо, да нас једна једина прича може усрећити или бар орасположити. И, наравно, да треба да пратимо свој сан, своје срце и да свако може да стигне до циља као што је писац ове дивне књиге стигао до свог сна (да буде писац). Све приче су нежне и симпатичне и некако као да имају душу. Оне су као нека чудна мала бића (попут оних у „Људићима“), љупка и фина и кад се удруже створе књигу. Једноставно, могу да ти буду пријатељи, прави пријатељи који су ту увек за тебе. Све су настале да би неког насмејале (Дечаци из библиотеке), да би испуниле некога љубављу (Људићи), да испричају читаоцима нечију прошлост (Јапански глог).
Никада се нисам сусрела са оваквим причама. Неке као да немају тему, машта је свуда присутна. Уз смех, који сам више пута поменула, добијате књигу која се чита у једном даху.
И ја волим да пишем и надам се да ћу једног дана написати неку своју јединствену књигу. Бранко Стевановић ме је инспирисао.
Милица Зајић из ОШ „Вук Караџић“ - Талентовано Перце
Књига Бранка Стевановића „Овако је то било“ је збирка савремених и духовитих прича у којима је главни јунак сам писац који нам кроз дело говори на које су све начине и у каквим тренуцима настајале поједине приче.
Свака прича је духовита, а то је оно што привлачи сву децу ведре и шаљиве природе. На први поглед би се могло рећи да су приче неповезане, али оне су повезане по оргиналности, смислу за хумор. Оно што је још важније, свака прича крије кључ помоћу којег и најстарији читалац може да уђе у свет маште. Од свих тих прича, посебно је интересантна прича „Дечаци из библиотеке“ јер говори о томе како су библиотеке за људе свих узраста, за младе и старе, дечаке и девојчице...
Кроз читање ових прича, писац нас константно подстиче на стварање нових дела.
Целокупан утисак о књизи је веома позитиван и препоручила бих је свима, па чак и онима који не воле да читају јер ће у овој књизи пронаћи забаву какву нису могли ни замислити.
Ања Цветковић и Александра Ђорђевић из ОШ „Франце Прешерн“ - Талентована Перца
Бранко Стевановић је рођен 1966. године у Бачкој Тополи, одрастао на Криваји и у Севојну, а живи и ради у Београду. До сада је написао разне песме, приче и сликовнице за децу међу којима је и збирка прича "Овако је то било".
Књига представља збирку прича безименог дечака који открива деци читаоцима приче само њему знане. Праве дечачке приче разумљиве онима који одрастају, а који би волели да их запишу да им не побегну. Све те приче су негде између сна и јаве, а када си мали, све су ти праве. Аутор нас кроз кратке приче о слову, о речима, упућује на библиотеке "права места за све".
У неким причама су сликовите поруке као у причи "Скоро сасвим обична мачка" када мачка Офелија преноси поруку да су у лажи кратке ноге! А тек бубалице! Оне су лепо описане у причи "Бубалица" где је сликовито приказан несавестан ђак "Сви други пишу - бришу, презнојавају се, док ја зевуцкам и чекам звонце. Уживанција." - Коме ли је подвалио?
Приче се лако читају, али су неке као "Прича без иког свог", " Цврчак", " Ову причу не дам ником" поприлично неразумљиве, јер нема никакве радње у њима и делује као да су залутале у збирку прича. Неке као "Декин лет" и "Случај теткице Софије'' су занимљиве. У причи "Декин лет" је духовито то што се ради о двосмисленом значењу речи дека, дека као татин отац и Дека као љубимац (папагај). У причи "Случај теткице Софије" је приказан ружан однос деце према теткици која је пуно волела животиње и децу.
Препоручила бих својим другарима да прочитају збирку прича "Овако је то било" и упознају се са необичним начином приповедања Бранка Стевановића.
Наташа Столић из ОШ „Дринка Павловић“ - Оштро Перце
Књига SMS приче је реакција на „sms времена“ у којима кратком SMS поруком најчешће остварујемо комуникацију. Њу красе сажети, јасни, духовити и интелигентни дијалози. Они су само наизглед наивни, а у суштини представљају дубину дечјег бића.
Кроз 61 SMS причу сазнајемо како деца на духовит начин разговарају и које су то теме које их најчешће окупирају. Прве симпатије, учење, школа, родитељи... Свака прича је за себе, а све оне чине целину која описује интересовања млађих генерација. Приче се читају у једном даху, а онда им се поново враћамо. Могу се читати увек и свуда. Насумице отворена страница и у њој једна SMS прича понекад је довољна за један дан, један осмех и једно питање – да ли је Коларов као дете био учесник таквих прича или има слуха за децу и њихов, понекад и заједљив, хумор.
Међу бројним причама издвојила бих једну озбиљну причу у којој је писац препознао оно што тишти већину деце. То је прича Свемогући Коле. У њој два другара, Коле и Деки, разговарају о Колетовим ваншколским активностима, које су му наметнули амбициозни родитељи. Кроз духовит дијалог дато је упозорење родитељима да шах, школа цртања, часови клавира, кошарка, пливање... нису активности којима треба оптеретити једно дете. Саветовала бих деци да причу препишу и SMS-ом пошаљу својим родитељима. Можда ће из ње схватити да је дете само дете.
Интересантно је да се готово сви дијалози у књизи воде међу дечацима или дечацима и девојчицама. Само два дијалога намењена су девојчицама. Слутим да није реч о случајности, већ више о мишљењу да су шале „јача страна“ дечака и да девојчице, у међусобној комуникацији, немају врцавост и смисао за хумор.
Коларове кратке SMS приче препоручила бих свим генерацијама. Деци са намером да се насмеју, забаве и можда науче како да се нашале са својим вршњацима. Одраслима да се, читајући их, присете свог детињства, као и да кроз садржај прича још боље разумеју своју децу.
Анастасија Таушановић из ОШ „Јелена Ћетковић“ - Оштро Перце
Колико нас се попут јунака Владе из „СМС прича“ сусрело са “огромном књигом” и од седамсто страна прочитало свих седамсто, а свега шесто деведесет девет прескочило? Вероватно, многи! С овом књигом неће бити тако!
Књига ”СМС приче” Игора Коларова на мене је оставила снажан утисак. Прва асоцијација на СМС ми је порука: кратка, једноставна, сажета. Управо су такве и причице у овој књизи. Веселе, сажете, с крајње духовитим завршетком, а свака од њих носи дубоку поруку. Немојте никако да прескочите упутство за употребу књиге, у коме нам писац, као некакав врсни кувар кад одаје тајну неког тајног рецепта, напомиње да се приче могу читати по реду, али и без икаквог реда. И, заиста је тако! Немогуће је прочитати књигу, а не вратити се на најзанимљивије причице.
Нижу се једна за другом, свака занимљивија и забавнија од претходне. Првенствено ми се допало то што се у кратким дијалозима, у само пар реченица, дотичу скоро све ситуације и теме које и чине свет детињства. У свакој причици наши вршњаци играју главну улогу. Кроз њихове дијалоге, сазнајемо да нас муче исти проблеми. Колико је око нас Миодрага, који маштају о томе да када се обогате, направе школу и купе авион, како би из школе бежали са стилом? Све је то дато из угла дечјег света. Оног безбрижног дечјег света где су до сада највећи проблеми били како обезбедити време и друштво за игру. Онда је нормално што је за већину причица заједничка једна, за нас децу нова и веома тешка проблематика. Љубав. Уз приче, полако, уз осмех, из једне у другу, сазнајемо како наши вршњаци размишљају о љубави и на који начин се удварају. Крајње чудна, углавном трапава удварања говоре нам о томе да и није реч о деци која су тако мала, већ о деци која су на прагу одрастања. Хумором, као да се опиру одрастању. Свака од ових прича написана је нашим, разумљивим, дечјим језиком, тако да док читамо осмех не силази са лица. И математика више није баук након прочитане књиге. Аутор нас учи како да са осмехом приступимо проблемима, који су можда за нас нерешиви. Перина бајка “Тврдоглава жаба” никога неће оставити равнодушним. Чак ће и највећег бунтовника приволети књизи! Немогуће је, а не смејати се до суза. Уосталом, прочитаћете! Писац и не осуђује децу која не воле да читају, већ их на крајње специфичан, хумористичан начин привлачи књизи. Једно је сигурно: свака прочитана страница, тера нас да окренемо следећу. А читају се у једном даху.
Начин на који је написана ова књига је идеалан да се књизи приволе они и који не воле баш да читају. Циљ ове књиге је да нас добро насмеје, али и да нам покаже да нисмо једини који пролазе кроз “луде године”. Препоручујем је свима! И деци и одраслима! Деци како би се лудо забавили и добро насмејали а можда и добили идеју за неки свој СМС , а одраслима како би се подсетили свог одрастања и како би мало више разумели децу. Набавите књигу и читајте!
Ана Гајић из ОШ „Дринка Павловић“ - Оштро Перце
Књига „СМС приче“ је књига врло креативна и необична због своје форме. Лепо је осликана свака порука, али би, по мом мишљењу, било боље и ефектније да су слике урађене у боји. Корице су најбоље урађене.
Књига је писана као дијалог у виду СМС поруке. Мислим да књига није за мој узраст већ за млађу децу. Неки делови су занимљиви, а неки досадни. Књига се брзо чита јер приче нису стварно приче већ поруке које подсећају на вицеве, па вероватно због тога и не носе неку поуку. Некако сам навикла да читајући књиге научим нешто ново, али колико год да сам се трудила, из ове књиге нисам извукла никакву поуку. Занимљива јесте, али поучна свакако није.
Верујем да сви треба да иду у корак са временом, да прате нове трендове, да буду оригинални, али ја сам научена и васпитана да ценим неке друге вредности.
Ипак, ову књигу бих препоручила, јер ми се чини да носи поуку: „Смејте се, децо, док можете!“
Милица Плескоњић из ОШ "Франце Прешерн" - Храбро Перце
Игор Коларов је писац који је 2006. године за роман Аги и Ема добио „Змајеву награду“ за допринос књижевности за младе. По награђеном роману снимљен је истоимени филм у режији Милутина Петровића.
Његове SMS приче писане су за оне који не воле да читају књиге. Да би их подстакао да заволе и науче да читају, писац је ову књигу направио као збир кратких прича. Упадљив је његов јединствен начин писања. Све приче су у форми порука који једни другима шаљемо преко SMS-а. Писане су у виду кратких дијалога између другара на различите теме и кроз њих се углавном провлаче шаљиви неспоразуми дечака и девојчица у свакодневном животу.
Књига је подељена у више тематских целина, као што су школа и око школе, спортови, пријатељство, љубав и животиње. У првом делу дијалози се углавном врте око школских проблема, довитљивих досетки и надметања. У њима се види колико су деца несташна и сналажљива у својим несташлуцима. У причици А стони фудбал два дечака се дописују SMS-ом. Један се досађује, док га други зове да дође да се играју. Тек у последњој реченици сазнајемо да је први дечак на часу и ради контролни из математике.
Дијалози које воде животиње подсећају на шумске басне. Животиње имају особине људи и обично се налазе у људским ситуацијама. Ове приче су веома духовите. Нарочито ми се допало Морско ћаскање, где једна рибица пише другој о срећи, али из конзерве.
Писац је доста користио "улични говор", што по мом мишљењу није поучно за млађе читаоце. У причама се велича дечији несташлук и не проналазе баш најбоља решења за њихове проблеме. Ликови су често склони шалама, досеткама и "глупирањима". Идеја писца је да покаже како да лакше и духовито решимо свакодневне проблеме, а да се у исто време и забавимо.
Игор Коларов је и сам учесник у својим причама и налази добар начин да нас насмеје и заинтересује. Зато ову књигу препоручујем свима онима који желе да се док читају насмеју и добро проведу.
Исидора Капор из ОШ "Јелена Ћетковић" - Храбро Перце
Духовита, занимљива, лака за читање... Да! Са три речи сам вам описала збирку прича Игора Коларова СМС приче.
На почетку су занимљива „упутства за употребу“ која су нека врста ауторових упозорења да читамо књигу препуну смицалица и да се не уплашимо, ако којим случајем после читања схватимо да знамо да свирамо и клавир. Приче нису међусобно повезане, могу се читати на прескок и све су духовите. Претпостављам да су сви ликови из истог разреда, јер је телефонска преписка између ликова блиска.
Највише ми се допала прича „Љубав на друго читање“. Ради се о дечаку Тобију који је послао љубавно писмо другарици Ањи. Ситуација у којој се нашао дечак је комична, јер се он неспретно прави да не зна о чему се ради, а познати су му сви детаљи љубавног писма, и боја слова и врста коверте. Из ове приче сам извукла поруку да увек треба да будемо храбри и станемо иза својих поступака, па чак и када треба да признамо нешто због чега ћемо се постидети.
До сада се нисам сусрела са оваквом врстом књиге и пријатно сам изненађена. Написана је на другачији начин од књига које сам досад читала. Припада оним књигама које можеш да читаш сто пута и сваки пут кад дођеш до краја растужиш се. Од срца бих је препоручила свим старијим основцима. Уживаће!
Анета Перишић из ОШ "Ратко Митровић" - Талентовано Перце
Кад чујемо наслов сви већ знамо да је Игор Коларов задовољио критеријуме нас младих читалаца, јер сви волимо да шаљемо поруку и ко зна колико их дневно пошаљемо.
Књига СМС приче је одличан приказ раног тинејџерског живота. Збирка прича подсећа на збирку вицева што је младом читаоцу чини занимљивом и лаком за читање. Игор Коларов је уз елементе хумора описао свакодневни живот и проблеме са којима се данашњи клинци сусрећу. Невоље са школом, пријатељима и симпатијом описане су на прави начин, кратко и духовито. Јунаци у њој деле исте особине: школа им не иде добро, у љубави се не сналазе најбоље, али су веома комични. Прави пример за то је прича „У школи“ у којој Жућа на спонтан начин изјављује Лари љубав. Лара му каже да није то знала, а вицкасти Жућа изјављује: „Нисам ни ја. Али ето, у школи увек сазнаш нешто ново“. Та прича показује да школа није само место за учење, већ и за дружење и прве љубави. У последњој причи се могу препознати сви они који воле да беже са часова и као Миодраг сањају да једног дана са стилом побегну из школе. Он ће бежати авионом, наравно, кад се за то створе услови.
Пре него што почнете да читате, обавезно прочитајте Упутство за употребу књиге. Писац саветује да се „добро наспаваш, претрчиш 12 километара поред реке, набавиш телескоп и вежбаш посматрање звезда“ јер „читање је, као и живот, озбиљна и предивна ствар“. Сада када сам вам дала савете, остављам вас да читате, а ја идем да напишем своју СМС причу, по савету писца.
Кристина Стевановић из ОШ "Вук Караџић" - Талентовано Перце
Књига шаљивих и поучних прича Игора Коларова, окренута животу младих, написана у облику ес-ем-ес порука, занимљивих дијалога и илустрација, несташно изазива.
Уместо предговора налази се „ Упутство за употребу књиге“ којим нас писац уводи у вештину читања, откривајући мале тајне, понекад на духовит и луцкаст начин. Суштина књиге је да се са врло мало речи, може много рећи.
Илустрација на првој корици нам употпуњује доживљај прича.
Какав је осећај читати ову књигу?
Необично је, као да држите телефон са пуним инбоксом, занимљиво јер имамо осећај као да смо послали триста порука, а батерија на нашем телефону се све више празни. Практично, јер се може читати без икаквог реда. Издвајамо „У школи“, причу без икаквог реда :
„Жућа: Једва чекам да те и сутра видим у школи.
Лара: Зашто?
Жућа: Зато што ми се свиђаш.
Лара: Нисам то знала.
Жућа: Нисам ни ја. Али ето, у школи увек сазнаш нешто ново.“
„Заборави на туђа правила.
Ово је твоја књига: Твоја књига - твоја правила. И тачка!“
У овој критици заборавиле смо на туђа правила, а наше препоруке су да прочиташ нешто ново. Ево, штиво ово! И тачка!
Анастасија Чепић и Александра Милошевић из ОШ „Иван Милутиновић“ - Талентована Перца
˝Ана Тачка каже: Ах, каква грандиозна књига! Тријумфална! Маестрална! Непревазиђена! Чудесна! Да није било те књиге; ја бих данас вероватно била неки промашени случај.˝
Русвај Игора Коларова је збирка од 40 прича о великим заврзламама. Аутор књиге баш уме да заголица машту и није ни чудо што је један од најбољих. Ова књигу не треба читати - у њу треба ускочити и упознати бизона који ће вам поклонити виолину или ајкулу која уторком чита новине у кади, искључиво страну са културом, или можда треба свратити до Дум-Дум Оливера и помоћи му око бубњева. Све у свему треба навести да је Русвај баш русвај и да кад једном ускочите вероватно нећете наћи излаз. А ако сте се икада запитали да ли је фенек чупав јер мора рано да устане, не питајте мене јер ја немам појма о чему причате.
Но, вратимо се причама... Моја омиљена је засигурно Дум-Дум Оливер и његов бубањ. Зашто? Његова дивна музика чује се обалама свих океана света. Чује се тако далеко, да се сваки пут одломи комад Месеца и одлети у другу галаксију. Али шта се дешава у његовом граду? Ништа необично. Пси цвиле, копају земљу и затрпавају се у рупе. Папагаји климају главицама лево-десно и поједу прво себе, а онда и кавез. Оливерови мама и тата и још десет хиљада нечијих других мама и тата, стану у ред и бесомучно лупају у врата. На такав аплауз се он вероватно одавно навикао.
Ова књига ће се свидети и вашим родитељима, па и њима можете да предложите да је прочитају, наравно, ако нису заузету лупајујћи у Оливерова врата. Пазите! Ове приче крију велике тајне света које полако и стрпљиво морате једну по једну открити...Баш као ја!
Оштро Перце – Марија Солдатовић из ОШ „Јелена Ћетковић“
Русвај Игора Коларова је збирка прича које се заснивају на врсти хумора који ја не разумем. Са разлогом се књига зове „Русвај“. Приче су необично кратке, а њихова садржина није повезана. Писац почиње да прича како је „имао два пингвина“, а завршава о „лустеру који је пао деди на главу“. Уопште се не упушта у детаље: како је добио пингвине, шта се десило с њима и како је лустер пао деди на главу. Уводи нас у причу и онда је завршава. Мислим да су приче сувише кратке, а ништа нема смисла.
У већини прича аутор почиње једну мисао, не завршава је, па почиње другу. У неким причама писац врти исту мисао, али је мало другачије исказује, нпр. у причи „Два писма“. Због тога читаоцу досади прича. Понека прича ми је смешна, али већи део ми се не допада. Такође ми се не свиђају имена која писац бира за ликове: Дум-Дум Оливер, Дупли Боб, Ирена Лимун. Можда је аутор то намерно урадио да би оповргао стереотипе уобичајених имена у нашем поднебљу као што су Никола, Јован, Марија и Јелена, али чисто сумњам да се неко зове тако јер су та имена крајње нереална.
У неким причама нпр. „Сасвим обичан уторак“ писац описује како ће да „пере бабин ауто“, али се сетио да је „бабин ауто у ствари дедин“, а на крају је заборавио да „деда нема ауто“.
Чини ми се као да писац имитира „Породицу Рундадаров“ руског писца Данила Хармса. Међутим, Хармс је написао ту књигу почетком 20. века, кад је био популаран надреализам, док је овакво дело написано у данашњици веома неуобичајено. Не могу да кажем да Игор Коларов не ствара добра дела јер је ово једина његова књига коју сам прочитала.Чула сам да је добио разне награде, али мислим да „Русвај“ није добар. Писац је у посвети навео да је ова књига за све оне који „мешају бабе и жабе“ и „бркају лончиће“. Мислим да свако од нас меша бабе и жабе на свој начин и на свој начин схвата ову књигу.
Ово дело је специфично, али ја више волим приче где је све разјашњено и аутор не покушава да буде смешан. Прича може да буде или смешна или у покушају да буде смешна. По мом мишљењу, овде је оно друго у питању.
Милица Рајковић из ОШ "Дринка Павловић" - Храбро Перце
Свака прича почиње много пре почетка - овим речима почињем своју критику на дело Игора Коларова Русвај. Збирка је по много чему посебна и значи русвај у правом смислу те речи. Помало ме подсећа на дечју собу - забавну, интересантну и неуредну. Иако су приче међусобно неповезане, из сваке се јасно може извадити порука. Тако нас беба Оскар (малих руку, ногу и свега малог) учи о игри и да ако не знамо како да започнемо нешто, само почнемо.
Свако од нас може бити „комликовани ја“ и свакоме се може догодити обичан уторак суботом. Ова збирка прича је веома занимљива и свакоме бих је препоручио због тога што нам на интересантнан начин даје лекције које нам могу помоћи у животу и на један магичан начин нас враћа у детињство пуно маштања, креативности и русваја.
Милош Јокић из ОШ "Јелена Ћетковић" - Храбро Перце
Много пута у животу деси се да нам се проблеми гомилају један за другим.Толико се уплетемо у њих да не знамо где нам је глава. Кад почнете да читате књигу ''Русвај'' Игора Коларова имате утисак да сте себи натоварили још један проблем: 40 необичних прича „о разним заврзламама“.
Понекад мислим да у глави имам џумбус као Велика Марта из истоимене приче:
„Слушајте. Чујете ли? Да-коњи фркћу, лете пчеле, звецкају тањири, лупају врата, шкрипе кочнице, говори се таблица множења.''
Понекад мислимо да су нам сва врата затворена, али ја сам сигурна да из сваког проблема постоји излаз. Тај излаз су мени моја породица и другови. Они ми дају наду,веру и смех. Смех, то је оно што свима фали. Мало смеха, среће и радости довољни су да нас извуку из проблема. Колико год да нам се чини да нам краја нема, увек је ту неки виц или смешна прича која ће нас насмејати и дати нам вољу. Тада на сцену ступа ''Русвај''. Најпре вас необичне приче збуне, а онда измаме осмех. ''Говеђа шарена чорба'' је прича у којој кувар спрема чорбу и у њу ставља све што му падне на памет. Замислите тек краља Џерија који је кренуо у лов на медведе. Када је наишао на медведа и зеца, одиграо је партију карата са њима. Медвед је изгубио и постао магарац. На крају га краљ није уловио, а знате зашто? Па, зато што он није пошао у лов на магарце, већ на медведе. Мени се највише допала прича „Седамнаеста Ана“. Те Ане коментаришу књигу „Каркаџу“. Оно што је посебно јесте то што свака Ана има надимак. Како вам звучи Ана Трактор, Ана Тачка, Ана Трећи Трегер или Ана Виљушка? Ако би њихови надимци имали неке везе са њиховим физичким изгледом, замислите како би оне изгледале. Већина Ана није ни прочитала књигу и баш из тога ја извлачим поруку. Данашња деца немају навику да читају, нису ни заинтересована за читање. Већина њих не зна да се изражава и самим тим њихов речник је скроман. Наравно, писац је овде показао своју духовитост – дао је „важност“ мишљењу свих Ана како би нас насмејао.
Сигурна сам да би свако желео да бар на минут оде у неку бајку, да се бар на минут створи у некој причи и да поприча са животињама. То је урадио и Игор Коларов у својим причама - пустио машти на вољу. Ја сам сада седми разред, кажу, озбиљан човек. Читањем књиге ''Русвај'' пробудила се у мени трунка детета. Пустила сам и ја машти на вољу као и писац и схватила да маштати није забрањено ни у тринаест ни у тридесет година. За мене машта представља слободу и излаз из „џумбуса“ у глави бар на минут.
Милена Гашић из ОШ „Вук Караџић“ - Талентовано Перце
Писац Игор Коларов покушава кроз занимљиве приче из збирке Русвај да нас научи новим стварима, корисним за живот, док у појединим причама, као што и сам наслов каже, покушава да направи русвај и конфузију у нашој глави.
Иако су приче доста нестварне, могу их читати деца и људи било ког узраста. Издвојио бих једну, под називом „Компликовани ја“, јер верујем да ће се у њој доста читалаца лично пронаћи. Ја јесам, јер у мору свакојаких надимака, од мени драгих особа, ни један не буди тако јака осећања као када ме моја драга сестра зове ''душо моја’’. То ми стварно много значи. Као што видимо из ове, али и осталих прича, писац нам на интересантан начин, кроз опис свакодневних дешавања открива љубав и осећања која се крију у свима нама. Од тога како се прави говеђа чорба, па све до тога како изгледа бити слон, схватимо да и поред свакодневне гужве и русваја у нашој глави, ситнице живот чине лепшим. У књизи има и пар ситница које су ми засметале, јер ми се чине и сувише детињасте, или сам пак, ја још увек дете, па их нисам схватио.
Иако има неколико детињастих прича, то не мења моје мишљење о књизи, која је заиста бриљантна и која је са правом освојила доста лепих критика. Књигу бих свакоме препоручио, без обзира на године, јер је она један сјајан спој хумора и поучности.
Давид Видић из ОШ „Павле Савић“ - Талентовано Перце
Веровали или не, књига „Шест и по најгорих мувања од постанка света“ Роберта Такарича је на мене оставила изузетно позитиван утисак!
Давно сам престао да читам жанровски овако оријентисане књиге, али након овог наслова, озбиљно размишљам да им се поново вратим.
Роберт Такарич се ставља у улогу Сање, девојчице од поверења, и препричава све оно што један тинејџер мисли и ради. Није ни слутила да ће на крају, баш она постати главни „размрситељ“ свих љубавних проблема који настају у школи. Од случаја „Дарка“, до случаја „Вука“, Сања успева све да реши.
Књига ми се допала због стила којим је писана, због спонтаности у догађајима који се описују јер читајући приче имамо пред очима праву тинејџерску љубав и све оно што смо, можда, и ми доживели и преживели. На мене је посебан утисак оставио пишчев речник, јер књига није писана класичним, уштогљеним, књижевним језиком, већ оним једноставним, „градским“, тинејџерским речником, па се добија утисак да не читамо књигу, већ да нам најбољи другар прича шта му се управо десило, и то догађај од велике важности, онај строго поверљиви, емотивни.
Сигуран сам да се већини дечака ова књига не би свидела, али као што сам на почетку написао, на мене је књига оставила снажан утисак, па бих је радо препоручио другима, јер не треба робовати предрасудама.
Предраг Ђерковић из ОШ “Франце Прешерн” - Оштро Перце
Збирка приповедака „Шест и по најгорих мувања од постанка света“ Роберта Такарича састоји се од шест најгорих и једне половине најгорег мувања које се у књизи још назива и „просто проширено мување“ и још неколико додатака. Приче су веома смешне и реалне.
Књигу пише седмакиња, али пише о мувању између деце различитих генерација. Пише о мувањима између седмака и осмака, шестака и седмака, па чак и између четвртака. Баш због тога мислим да је ова књига погодна за децу седмог, осмог, као и за децу много старију од нас која желе да се смеју.
Сматрам да би било корисно да је Сања, писац приповетака, написала и какви су односи између муватора постали после пропалих мувања, али мислим да је писац мислио и о томе, па је зато књизи намерно дао име „Шест и по најгорих мувања од постанка света“, а не „Шест и по најгорих мувања од постанка света и шта је било после њих“.
Сви текстови су кратки, смешни и веома занимљиви и као такви терају читаоца да чита књигу све док је не прочита целу.
У књизи ми се свидело то што писац понекад прича сам са собом, што је на почетку књиге „Муваторски речник“ који објашњава значење речи мување у школском жаргону, али и још нека друга значења, то што је писац на крају књиге написао пример успешног мувања, који је везан и за њега самог, као и део „рекли су о мувањима“ где директор, наставница техничког, родитељи, другари, а и жена из самопослуге износе своје ставове који делимично и нису везани за мување.
Књигу бих препоручио свима који имају вишак слободног времена, а желе да га искористе на паметан начин.
Матија Пешић из ОШ “Франце Прешерн" - Оштро Перце
Приметила сам да, у последње време, многи писци покушавају да се врате у своје тинејџерске дане, када су били млади и наивни, када су маштали и сањали, када су се заљубљивали и имали слободног времена на претек. Покушавају да на све начине поново проживе све авантуре и несташлуке које су правили или, најједноставније речено, желе да поново буду деца. Времена се мењају па тако и значења појединих речи постају другачија. Старији мисле да ће, ако се придржавају овог данашњег жаргона у коме су стандардне речи "смор" и "блејати", бити "кул", а моје мишљење је да се свако треба држати свог времена.
Чак и без читања целе књиге, само прочитаним насловом, могла сам да закључим да је у питању управо та жеља за повратком кроз време. "Шест и по најгорих мувања од постанка света", бићу искрена, наслов ми се није ни мало допао, није ми створио неку вољу за читањем, нити ми је на неки начин заголицао машту, чему наслов књиге обично служи.
Цела прича почиње тако што нас главни лик, наша вршњакиња, уводи у свет "мувања". Долази на идеју да запише шест и по најгорих мувања, која су се, неким случајем десила у њеној школи. Безуспешни и, како их она представља, јадни покушаји њених другова и другарица да се свиде некоме, заправо се провлаче кроз целу књигу подељени по поглављима. Сасвим тихо и неприметно и њена симпатија на самом крају приче "мува" њу и тај део представља то "и по" мување.
Сигурна сам да ће већини мојих вршњака ова књига бити одлична и симпатична али се мени, иако уживам у читању романтичних књига, не свиђа. Сматрам да добра књига има неку поенту и разлог због ког је написана, а у овом случају поенту, и да је има, нисам успела да уочим. Такође, недостајала ми је порука текста, нешто чему ће нас књига научити или нешто што ћемо заувек упамтити и, можда некада, искористили касније у животу. Тинејџерска љубав није сасвим лепо и прецизно приказана. "Мување" је исувише проста реч да би се исказале све емоције и лепота те прве ђачке љубави. Симпатија и имати симпатију је леп осећај, топао, занимљив, незаменљив, који би требало памтити целог живота...
Књигу не бих наменила читаоцима млађим од 12 или 13 година, искључиво због тога што мислим да нема потребе да читају књигу која има помало бесмислену тему јер постоје много боље написане књиге намењене свим узрастима. Не бих је поново прочитала, али бих је препоручила свима јер су мишљења различита.
Дуња Плазонић ОШ „Ратко Митровић“ - Храбро Перце
Збирку прича „Шест и по најгорих мувања од постанка света“ Роберта Такарича чини седам прича и делова са насловом: само за знатижељне, посебни додатак и рекли су о мувањима.
Иако се „књига не препознаје по корицама“, наслов и илустрације ове књиге остављају веома лош почетни утисак, стварају неку врсту одбојности при самом старту. Начин на који писац покушава да се приближи млађим читаоцима са једне стране је комичан, али не и духовит. Од почетка пишчева грешка је процена циљне групе читаоца с обзиром да он ову књигу посвећује деци старијој од дванаест година. На тај начин он потцењује њихову зрелост и допушта себи неозбиљност и хумор који би био веома занимљив и погодан за млађе читаоце.
Сам фонт и илустрације осмишљене су да одрже пажњу некоме ко тек треба да уђе у тај „свет“. Такође, по нашем мишљењу, имена поглавља су сувишан део ове књиге.
Књига је могла попримити потпуно другачији тон да је писац из духовитости прешао на иронију. Тада би нашим вршњацима то било представљено као пародија на љубавни живот. Овако како је, просто је неприродно, с оправдањем, с обзиром на то да се времена мењају и да је писац сигурно растао у времену у коме је све било другачије.
Наш закључак је да је књига сама по себи занимљива и поучна, али бисмо је препоручили оним млађим читаоцима којима је тема ове књиге нешто ново и непознато.
Jaна Баљак и Милица Ђоковић из ОШ „Дринка Павловић“ - Храбра Перца
Читала сам доста књига и свака има одређену тему и садржај. У овој, писац је покушао да се стави у улогу данашњих тинејџера и да нам књигу учини занимљивијом пишући њиховим начином изражавања.
,,Шест и по најгорих мувања од постанка света“ Роберта Такарича има другачију структуру од осталих књига, тј. догађаји су писани из перспективе једне девојчице и подељени у целине из којих она има посебну причу са сваким од ликова, а те приче су ипак све повезане.
На почетку књиге истиче се да није типична и да није писана у форми у којој би се деца досађивала док читају, већ је писац покушао да им привуче пажњу да је читају јер стичу утисак да су ,,свој на своме“. Имајући то у виду, изабрана је и тема, она која занима све тинејџере «љубав и начини да смувају некога» зато им се обраћа као да је ова књига, за разлику од осталих, њихова, и да је ту да са њима подели оно што ће их занимати и пружи им савете. Та књига не спада у неко од истакнутих књижевних дела, већ је плод чисте забаве која дође и прочита се, али која ће им сигурно остати у сећању и која ће их наводити да се запитају има ли још сличнијих књига, односно, постоји ли још књига које би могле да их занимају.
Није гломазна, што јој даје ,,бонус поене“ код већине читалаца чијем је узрасту намењена, и пре би пришли њој, него књизи која им једва стане у шаке од дебљине, иако можда има занимљив наслов. Прича овде приказана, иако као у деловима слагалице, чита се у једном даху.
Не постоји ништа посебно што је лоше, што бих приписала овој књизи јер је ово типичан пример књига које нису посебно књижевно значајне, али које могу бар на тренутак поправити расположење читаоцу, а то им и јесте сврха.
Теодора Бабић из ОШ „Милан Илић Чича“ - Талентовано Перце
Збирку прича ,,Шест и по најгорих мувања од постанка света“ написао је Роберт Такарич. Главни лик је девојчица Сања, која у својој школи решава љубавне проблеме својих другова.
Књига jе занимљива и брзо се чита, јер када почнеш, не можеш да станеш. Најзанимљивија прича је ,,Можда љубав“. Питате се зашто? Љубав, као што је писац у наслову написао, може да се деси, али не мора. Или се деси спонтано, без много размишљања и прављења некаквих планова. Тако се у последњој и, по мом мишљењу, најбољој причи, главни лик спонтано заљубљује.
Писац је овом причом хтео да покаже могућности како да неког оборимо с ногу. Сваки догађај има неку загонетку која је решива само Сањи. Сања иде у седми разред основне школе, покушава да помогне својим вршњацима Надици, Јелени, Саши у решавању њихових љубавних проблема. Радња се дешава најчешће у школи, или у парку. Сања која је као дечији ,,љубавни терапеут“ не жели да призна да је добра у томе. Оно што помало збуњује су дијалози који не показују јасно да ли неко прича или размишља.
У овој књизи ми се свиђа пишчева духовитост и стил јер је веома близак тинејџерима. Неким дечацима из школе препоручићу ову књигу јер ће им дефинитивно бити потребна за јачање самопоуздања, али и да схвате да нису најгори у мувању. А можда их научи и још понешто.
Јован Станковић из ОШ “Иван Милутиновић” - Талентовано Перце
Награђени радови (први круг)