Oštro Perce treci krug radovi

Маша Младеновић

ученица петог разреда

ОШ „Ратко Митровић“

Мина Ђорђевић

ученица петог разреда

ОШ „Ратко Митровић“

Оштра Перца

Оштро Перце 2012/13.
Награђени радови (трећи круг)

У ком то свету реке имају осећања, мисле и причају? Где то потоци и речице држе стражу? Где то постоје небеске реке и ко то одређује на коју ће страну света нова река да потече? Све се то дешава у „Небеској реци“, једној од многих бајки Гроздане Олујић. Читајући ову занимљиву бајку, упустила сам се у свет предивних описа, чаролије и очаравајућих ликова и догађаја. Бајка се по много чему разликује од других, пре свега по својој специфичној теми, ликовима и начину писања. Писана је у форми легенде. У причи реке разговарају, потоци држе стражу, а ређају се и други чудни догађаји. Списатељица врло вешто користи стилске фигуре да би нам дочарала ликове и радњу.
Љубав и и брига реке мајке за своју ћерку једна је од најјачих порука бајке. Плашећи се за њу и непуштајући је да постане небеска река, мајка понекад прави грешке, баш као и наши родитељи. Мала река, као и ми деца, жели нешто више, веће и има циљ испред себе. Иако веома својеглава и тврдоглава, стиже до свог циља да постане небеска река. У ствари, све је ово увод. Оно што је стварно важно написано је између редова. Реч циљ је скривена и неизречена. Ја имам циљ, и ти имаш циљ и ваљда су сви ти циљеви поента наших живота. Упорност то је она особина која је ову малу реку довела до њеног циља и до онакве какву је данас гледамо - до дуге. Иако више није поред своје мајке и не улива се у море, њена мајка је гледа и поносно говори: ‘’ Ово је моја ћерка, ово је небеска река“. Када смо били мали, имали смо потребу да сањамо и да маштамо. Кроз бајке као што су “ Пепељуга’’ и “ Снежана”, то смо и успевали. Данас кад смо мало старији, у пустоловине даље од стварности воде нас прелепе бајке Гроздане Олујић. Покушавајући да побегне од стварности и проблема, списатељица је написала ову бајку. Знајући да ће на планети Земљи увек бити проблема, написала је причу коју ће да читају све генерације и која ће постати вечна.
На разне препреке човек наилази у животу, али никада не сме заборавити који му је циљ. Не сме изгубити упорност, најважнију људску особину. Изгуби ли упорност изгубио је себе и све.

Чим сам прочитала «Небеску реку» Гроздане Олујић помислила сам на моју маму. Прочитала сам јој бајку и питала ко је по њеном мишљењу река у нашој кући. Била је брза и одмах ми рекла: "Па, наравно ти".
У овој бајци мајка река од почетка покушава да своју ћерку усмери на прави пут. Даје јој избор да бира пут којим ће кренути. Мајка је као и свака мајка - нежна, брижна, стрпљива. На мајчино изненађење и жалост ћерка јој није као друге реке. Разликује се јер има жељу да тече по небу, а не као остале реке да имају своје корито и ток. Својим избором не само да је изненадила мајку већ је натерала да изгуби стрпљење и постане одлучна у намери. Мајка није само строга. Она због своје бриге постаје све забринутија, а ћеркин избор је чини уплашеном. Да би спречила ћерку у необичној намери, мајка тражи помоћ од свих река, извора и потока да стражаре. После олује и покушаја свих да нађу ћерку реку, мајка схвата да је борбу изгубила и да је ћерка постала оно што је желела. Своју предају и помиреност да је ћерка остварила свој циљ и постала река на небу тј. дуга списатељица описује речима: "Не тражите је више".
Ова бајка описује шта се стварно дешава у односима деце и родитеља. Сваки родитељ покушава својом забринутошћу за будућност детета да му помогне у избору и да га наведе на прави пут. На жалост, сви па и моја мајка губе стрпљење јер деца мисле да су најпаметнија и да све знају.

Бајке су књижевна дела фантастичног садржаја. У основи сваке бајке присутан је сан о немогућем, о недостижној љубави или чежњи. Таква је и бајка ,,Седефна ружа“ Гроздане Олујић.
У њој се говори о шкољци званој Седефна ружа која жели да оде у Горњи свет из свог досадног пребивалишта на дну мора. Чежња Седефне руже јавила се после заносних прича које је чула о свету сунца, ветрова и цвећа. Без даха је слушала рибу која је, за тренутак, имала прилику да осети дражи Горњег света. С друге стране, корална грана и риба угор нису имале баш сјајно мишљење о том другом свету.
Тако је и у стварности.Човек ће свом пријатељу дати мишљење онако како га он види, из свог угла, јер свако има своје виђење. Свако има и своје чежње. Неки трагају за лепотом, неки за новцем, а неки једноставно желе да нешто ураде из љубави. Од чежње с којом више није могла да се бори Седефна ружа је створила несвакидашњи бисер.
Нажалост, окрутни људи из света за којим је жудела, у својој намери да се обогате, ишчупали су јој бисер. Бисер је доспео у излог неке радње, а она у руке дечака. Да ли се то сусрећу две чежње и сједињују оне који знају да се диве лепоти? То само могу деца која једина имају чисто срце и то показује дечак који је узео Седефну ружу, јер му је привукла пажњу њена лепота. Из великог бола и чежње се рађају прелепе ствари. Неко напише стих, неко песму, а седефна ружа је родила бисер.

Марија Марковић

ученица седмог разреда

ОШ „Коста Ђукић“

Боривоје Миљковић

ученик шестог разреда

ОШ „Иван Милутиновић“

Талентована Перца

Милица Зајић

ученица петог разреда ОШ „Вук Караџић“
Са бајкама сам се упознала у најранијем детињству. Покушавам да одгонетнем шта ме је привлачило овим причама. Да ли су то фантастична збивања или догађаји у којима правда и истина на крају побеђују?
Једна од мојих омиљених писаца бајки је Гроздана Олујић. Обожавам „Седефну Ружу“, „Снежни цвет“, „Камен који је летео“, „Звездане луталице“... Али ми је једна бајка привукла пажњу. Знате, зове се „Небеска река“. Можда желите да чујете како сам је доживела?
Читајући је једне вечери, кроз моје очи пролазило је стотине чаробних слова која су се склапала у речи. Капци су ми се полако затварали. Спорим корацима улазила сам у други свет. Нежно се загледах у водену струју, у провидно зелене и кристалне линије мале реке, тек рођене кћери. Видела сам како из њене дубине израњају светли бисери, како ваздушни мехури пливају на површини обасјавајући небеско плаветнило. Река ми је узвраћала поглед из хиљаде очију, зелених, белих, кристалних, небеско плавих. Срце ми је говорило да је не напуштам, да не одлазим, да је волим и разумем њену чежњу и жељу да постане небеска река. Њену жељу за слободом! Ја сам је разумела! И знам да онај ко разуме ову воду и њене тајне схвата и многе друге ствари, многе тајне – све тајне! Јер одговор свих тајни лежи баш у бајкама. Да љубав побеђује сва зла, пружајући наду да се из најмрачније собе може изаћи, победити зло у себи, отворити светлосна врата која свако од нас носи у себи, ући у склад са собом и светом око себе. То је урадила и мала река претворивши се у дугу.
Сигурна сам да кад би књижевници Гроздани Олујић поставили питање шта читати, њен одговор био би: „Бајке!“ У свакој је бар по један савет за све нас, децу и одрасле.

Гроздана Олујић је описала реку као несташну девојчицу која има само једну жељу, и то немогућу, а то је да тече ка небу. Мајка се борила против те њене жеље јер је знала да ако оде, нема јој повратка. Она је нама дочарала ту бајку иако није користила људе, нити борбу између добра и зла. То ми се много свидело и препоручио бих свим писцима. У бајци се такође помиње да је Небеска река била несташна и да је желела да тече на небу. По мом мишљењу она није крива, већ њена мајка, велика речна мајка, зато што је Небеска река наследила несташну страну од своје мајке (њена мајка је хтела да тече под земљом).

Има у тој бајци нешто што ми се није свидело. Није било авантуре! Авантуре су много занимљиве (поготово мистерије) и за мене и за сву децу у мом узрасту. Тај цртани (бајка) се коначно завршио, ја сам се пробудио и опет сам био у стварном свету. Треба следити свој сан, схватио сам.

Бајка ме подсећа на басну и лако бисмо могли ликове из морских дубина да заменимо људима. Поступци младе шкољке су тврдоглави и непромишљени као код детета. Како је време пролазило, њен бол и мржња према морском станишту су расли. Од опчињености горњим светом заборавила је на своје богатство. Куглицу туге, труда и патње чувала је као тајну. Заборавила је на мали бисер који сви поседујемо скривен у себи. Ту и треба да остане. Жудња и чежња су је заслепели и то мало богатство је отето од ње и заувек изгубљено. Док су јој узимали бисер, схватила је да је имала све. Могла је сама себи да кује судбину. Њен сан претворио се у кошмар због непромишљености.
Такву тугу и несрећу могу да доживе и људи. Кроз ову трагичну причу несташне Седефне руже, сетимо се да сви имамо очи, али често њима не видимо добро.Требало би да волимо и чувамо оно што поседујемо и пажљиво планирамо своју будућност!

Туговала је на дну мора шкољка и жеља за Горњим светом се полако гасила. Ипак, постоји и нешто добро. Из сваке туге, из сваке чежње која се не оствари, роди се нешто лепо, а та лепота је бисер, који је шкољка носила у себи, замена за сву патњу коју је осећала.
Човек који је извадио шкољку из мора, узео је само бисер. Он није видео лепоту, само могућност да добро заради. Али дечак, који је узео шкољку прислонивши је уз своје уво пажљиво је слушао песму усамљене руже. Ко зна да ли је чуо њен плач, њену тугу, њену причу или је то била последица неке физичке силе? Он је једини видео лепоту у стварима које се не могу купити. У излогу радње цео свет се дивио прекрасном бисеру, али само су један дечак, један песник и један критичар знали су да је то у ствари шкољкина чежња.

Али, савршена девојка се мења. Умишља да је изнад осталих девојака и са њима не жели да се дружи. Постаје горда и охола и сматра се више вредном од осталих. Друге девојке су уживале, удавале се и постајале мајке, док је Златокоса неуморно стајала над речним огледалом и чезнула за посебном судбином. Људи из целе земље су долазили да је виде, али нико није смео да јој приђе. Али, као што ауторка каже, „Има ли ружиног жбуна који у ружу не процвета? Има ли росе коју не попије сунце?“, појављује се младић, горд и смео момак са чаробном свиралом чија је песма лечила људе и чаробним мачем који је избављао из сваке опасности. „Свиралу и мач и верног пса пријатеља имао је младић, али његов је био цео свет!“. Златокосина лепота га је засенила, био је забљеснут њеним изгледом, као јутарњим зрацима сунца, док коначно није преломио: „Моја ће бити Златокоса!“. Био је великодушан и скроман. Одлучан и храбар. При првом сусрету са невероватном девојком, она га пореди са Месецом. Чак је и њу неко успео да збуни. Али, када се прибрала, поново је постала она бездушна и горда девојка. Да би безимени младић остварио циљ свог доласка, морао је да испуни девојци три жеље. Да, тај фантастичан број три, као одлика сваке бајке, као и градација: прва жеља - мач, друга жеља - свирала и трећа жеља - срце младићевог верног пса пријатеља. Прве две жеље младић је уз горке сузе и проклињање присутних испунио, али трећа жеља превршила је границу младићевог стрпљења и он је, разочаран, изгубио сваки интерес за освајање неразумне и бездушне девојке. Златокоса није имала границе па је претерала. Њена последња жеља била је кап која је прелила чашу, песница у младићево срце. „Човек може да жртвује оно што је његово, али има ли право да жртвује неког ко му верује, ко га воли?“. Наравно да човек нема право на то, али Златокоса то није разумела, она је мислила само на себе. Сматрала је да је њена лепота вреднија од свега, па чак и од нечијег живота. Младић више није проговарао, одлазио је, ни сам не знајући куда, а девојка га је пратила. Преко брда и глечера, пустиња и камењара, Златокоса је молила младића да је саслуша. Покајала се. Тек тада је увидела колико је сурово поступила. Преклињала је за опроштај, али било је прекасно. Младић се није ни осврнуо. „Био је слеп за њену лепоту и нем за њене молбе“.

Људи греше. Некима треба мање, а некима више времена да своје грешке увиде и покају се. Неко опрости, а неко не. Ко зна, можда негде у Kосмосу Месец ипак опрости Звездици која га неуморно прати носећи на души најтежи терет - грешку. Можда бајке баш, као ова, помогну некима да схвате где греше и исправе је пре него што постане касно.

Лука Зороје

ученик петог разреда OШ “Милан Илић Чича”

Бајку “Небеска река” написала је Гроздана Олујић. Она је српски романсијер, преводилац и антологичар, добитница Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије (2004) и НИН-ове награде за најбољу књигу 2009.
Једне лепе вечери заспао сам. Када сам се пробудио био сам у свету маште и снова, у бајци “Небеска река”. Било је као да сам у једном малом свету пуном ликова из бајки. Са једне стране света био је текст бајке, а са друге прави ликови. Са друге стране помиње се мала река која је желела да тече на небу. Било је као да гледам неки цртани филм. Тај цртани (бајка) је био доста поучан. И пре цртаног (када сам био на страни света где је текст) могао сам да замислим слику у глави, могао сам да замислим све догађаје, сваки део сам могао да замислим.

Тијана Тијанић

ученица шeстог разреда ОШ „Иван Милутиновић“

Седефна ружа је име главне јунакиње, лепотице шкољкице, која покушава да види ствари ван свог видика, ван свог сигурног кутка, ван морског света. Шкољка је цео свој живот провела на дну мора. Досадило јој да гледа и ради свакога дана исте ствари. Њена чежња почиње да расте када јој је риба, која је видевши и осетивши Горњи свет, испричала своје утиске.Тако почиње њена чежња. Узбуђење и радозналост изједали су шкољкицу изунутра. Није могла да седи „скрштених руку,“ али од кога да тражи помоћ? Најпаметније је било питати неког искусног. То је у овом случају била корална грана и риба - угор, које су шкољку разочарале својом верзијом Горњег света, јер су рекле да и није нешто нарочито за ове становнике мора, „Седефна ружа се скупи и заплака у себи“. Издвојила се и осамила. Ко не би тако одреаговао? Сви који се радују и теже ка неком циљу, често се узбуде од саме помисли и једва чекају да га досегну. Ако је постигнуће, коме се радујемо немогуће, све се руши и нестаје.

Невена Поповић

ученица осмог разреда ОШ „Павле Савић“

Можда реч бајка јесте на неки начин синоним за рано детињство и тај безбрижни део живота, али чак и оне бајке за најмлађе, имају изражену поруку која важи за све узрасте.
Гроздана Олујић, многонаграђивана ауторка ове бајке, као и многих других дела превођених на двадесет и осам светских језика, књижевница је из Ердевика. Своја дела почела је да објављује још у гимназијским данима. Њено стваралаштво преношено је на биоскопска платна, играно је у позориштима и снимано на плоче и касете.

У овој бајци, описује савршену девојку „златне косе, љубичастих очију, са кожом прозрачнијом од латица јасмина, гласом ластавице и смехом слађим од пуцкетања ватре у мрачним ноћима“.

Исидора Капор

ученица шестог разреда ОШ “Јелена Ћетковић”

Она је имала жељу. Слушала је задивљујуће приче и сањарила…

Сањарила је тражећи бољи свет, јер јој њен, из необјашњивих разлога, није био довољан. Маштала је о горњем свету фантастике и лепоте, који је Гроздана Олујић покушала и успела да нам опише бајком „Седефна ружа“.

Гроздана Олујић је романсијер и добитница “Повеље за животно дело” 2009. године. Прославила се у двадесет осам земаља широм света, па чак и у Америци. Сама збирка бајки “Седефна ружа и друге бајке” добила је награду “Политикиног забавника”.

Поштована Перца,
Савладали сте неколико препрека на вашем путовању у дубину једне књиге: пријавили сте се на конкурс, ухватили се у коштац са књигом на један нов начин, потражили и изразили ваше виђење књиге поступком који је тежи и одговорнији од констатација: „свиђа ми се књига“ и “не свиђа ми се књига“. Ваши радови представљају својеврстан крај пута, и члановима жирија је поверен подједнако тежак задатак – да сагледају и оцене ваш труд и обликовање онога што је настало у сусрету између вас и књиге.

Иако ће само неки од вас бити награђени, овде нема губитника уколико сте научили (или наслутили) да је књиге могуће читати другачије, отварањем своје мисли ка свему ономе што оне могу да понуде.

Дакле, овај конкурс је изванредна прилика да помогнете себи у изградњи читалачког самопоуздања и независности, слободе у размишљању и тачном и правилном изражавању.
У трећем кругу такмичења, жири је прегледао 40 радова: у петом разреду 15 радова, у шестом 11 радова, а седми и осми разред су били заступљени са по 7 радова. Пети и шести разред је дао највећи број радова; најмлађи учесници, ученици петог разреда, посебно су се истакли, и то у односу на све разреде. Шести и седми разред су, сходно узрасту, прилично уједначени по питању квалитета радова. Код радова ученика осмог разреда примећује се ход линијом мањег отпора, и у тумачању се најчешће не превазлизе општа места и склоност неумереним и полу-неумереним препричавањима. Овакав домет осмака, који ни издалека нису искористили све своје потенцијале, може имати оправдање у само две ствари: непрестаном читању других књига и љубави. Свако друго оправдање није оправдање. Ипак, у неким радовима ученика седмог и осмог разреда на тренутке провејавају озбиљне и лепе констатације, и таква места указују на постојање доброг почетног „посматрачког“ капитала.
И на крају, свим учесницима честитам што су изабрали да уђу у овако једну садржајну и важну причу – такмичење Оштро Перце. И читајте – где год, кад год и колико год можете. Читајте високо, дубоко, широко и далеко. Читајте преко сваке мере и границе – нека лети перје од читања, драга Перца!
Игор Коларов

Драга Перца,

Било ми је задовољство да поново читам радове ученика основних школа. Пријатно су ме изненадили ученици петог и шестог разреда. Петаци и шестаци, честитам вам што сте уложили велики труд и што сте показали да сте већ прави професионалци и да сте веома одговорни, креативни и вредни. Ако наставите да читате и бавите се писањем, можете постати цењени и успешни критичари. Трудите се да будете оригинални, да цените туђе мишљење, али увек имајте своје. Морам признати да су ученици седмог, а посебно осмог разреда, изневерили моја очекивања. Њихови радови свели су се на нефункционално препричавање. Ипак најважније је да сте се укључили у такмичење Оштро Перце. Ви сте паметни млади људи, немојте да се задовољите само учествовањем. Трудите се да увек дате свој максимум и увек очекујте позитиван резултат. Борите се за лични напредак, а не за победу. У вашим годинама јавља се позитиван бунт, необична инспирација и незаустављива креативност. Жао ми је што сте нам у овом кругу показали тако мало од свега тога. У неким радовима сам препознала лепоту ваших година и начина размишљања и морам признати да сам уживала. Честитам победницима и похваљујем све учеснике. „Књиге су најтиши и најсталнији пријатељ; оне су најприхватљивији и најмудрији саветници и најстрпљивији учитељи“. Зато, читајте и пишите!!!

Нела Цветковић

Када у једном тренутку осетите да бисте желели да будете главни јунак неке приче (у овом случају бајке), онда је писац стварно успео у својој замисли. Тако сам се ја осећала када сам први пут прочитала бајку ,,Звезда у чијим је гудима нешто куцало” Гроздане Олујић. Верујте ми, нисам је само једном прочитала, а оно што ме је мамило да прочитам још једном и још једном јесте предиван начин писања. Такође и та магична веза између Звезде и свирача фруле који је отишао у вечност сећања са Звездом. Зашто су они главни ликови? А зашто не би били? Свако на овом свету заслужује мало пажње, па макар и они за које би човек помислио: ,,Шта су они, за шта служе“? У овом случају је Звезда подједнако важна као и Свирач.
Тема бајке је љубав између два, не тако иста бића, Звезде и Чобанчета. Радња се дешава у небеској башти и језеру где су се ова два јунака састајали свако вече. Поред ова два лика, важна је и Звездана Мајка која се бринула за своје најљупкије дете. Све звезде су живеле на небу и биле су срећне, све док једног дана није настала свађа. Као и свака друга препирка, и ова препирка је настала због љубоморе. Једне везде су биле љубоморне на друге, јер су себе сматрале лепшима и бољима. Међу њима је једне звезда која је све те врлине и имала. Та Звезда је побегла на земљу и пронашла уточиште себи код Чобанчета који јер свако вече свирао поред језера. Чобанче је знао да свако ко звезду небеску у срце прими - душу је своју изгубио. Ова, помало и загонетна реченица је значила да свако ко буде заволео звезду, биће другачији од својих вршњака и биће јединствен. Звезда је свако вече у исто време силазила са неба и долазила до Свирача и слушала је предивну музику. Све што су се више виђали, више су се и мењали. Јунакиња је била све светлија и нешто се променило у њој - нешто је куцало. То нико на небу није могао да објасни, чак ни Видар. Мајка јој је говорила да не иде на то место због ког се мења. Нико није не слутио да је човек у питању. Чобанче је остарео. Коса је добила сребрни сјај, а кости су биле крхе као птичје. Молио је Месеца да га води код своје Звезде Водиље, али Месец му је причао да је се клони. Јунак га није послушао. Једне вечери, Звезда се избави из небеске баште и дође по свог композитора. Одвела га је на небо и у вечност, коју нико нема више прилике да опроба.
Порука бајке је једноставно љубав. Када волиш, можеш све да испуниш, чак и оно немогућем што су Звезда и Свирач успели. Свако би се ставио у ту ситуацију и размислио шта би то урадио. Ја бих урадила исто то, на исти начин, јер то могу само они који воле. Звезда је огледало сваке особе која жуди за пријатељством и брижношћу. Да ли је Звезда била заљубљена? Е, то не могу да вам кажем, јер је циљ да још неко прочита ову бајку и схвати сам.
Бајка је предивна и најлепша коју сам читала. Пуна је нежности и некаквих лептирића, који сами излазе из текста и кажу ти каква осећања треба да имаш док читаш играоницу речи. Препоручила бих је свакоме, а зашто, то ћете већ сами проучити.